Наджњева се момак и дјевојка
Наджњева се момак и дјевојка:
момак нажње двадес'т и три снопа, а девојка двадесет и четири. Кад увече о вечери било, момак пије двадес'т и три чаше, а девојка двадесет и четири. Кад ујутру бео дан освану, момак лежи, ни главе не диже, а дјевојка ситан везак везе! Мајка Јову у ружи родила
Мајка Јову у ружи родила,
ружица га на лист дочекала, бела вила у свилу повила, а пчелица медом задојила, ластавица крилом покривала: нек је румен ко ружа румена, нек је бијел ко бијела вила, нек је радин ко пчела малена, нек је хитар као ластавица. Женидба врапца Подунавца
Кад се жени врабац Подунавац,
запросио Сјеницу дјевојку, три дни хода преко поља равна, а четврти преко горе чарне – запросио и испросио је; па он купи господу сватове: кума швраку дугачкога репа, а прикумка ’тицу шеврљугу, старог свата из осоја жуњу, а девера ’тицу ластавицу. Здраво свати дошли до дјевојке и здраво се натраг повратили. Кад су били на Косову равном проговара Сјеница дјевојка: „Тихо јаш’те, господо сватови тихо јаш’те, тихо бесједите; долетиће кобац аваница одвести ће Сјеницу дјевојку.“ Још су они у ријечи били, залеће се кобац аваница и одведе Сјеницу дјевојку; сви сватови у трн побјегоше, ђувегија у просену сламу, а кум шврака на врх трна чучи. |
Јеленче
Расло јеленче малено,
ко у пољу цвеће шарено. Гора га росом појила кошута млеком дојила. Јеленче траву газило, у трави извор спазило. Не да се више дојити, ни хладном росом појити. С бистрога пије извора, драже му поље нег’ гора. Кошута гором лелече: „Пропашће моје јеленче.“ Не слуша младо јеленче, шта мајка гором лелече, већ оно скаче по пољу, не слути тешку невољу; туда је момче ловило, јеленче младо спазило; хитро се стрелом бацило, јеленче љуто ранило. Јеленче пишти у гори, рана га љута обори. Кошута тужно лелече, мртво је њено јеленче. Славујак
Лепо пева славујак
у зеленој шумици на тананој гранчици. Отуд иду три ловца да стрељају славуја. Он се њима молио: – Немојте ме стрељати, ја ћу вама певати у зеленој баштици, на руменој ружици! Ухватише три ловца и однеше славуја, метнуше га у дворе да им драге весели. Неће славуј да пева, него хоће да јада. Однеше га три ловца и пустише у луге. Стаде славуј певати: – Тешко другу без друга и славују без луга! |