Први чин
I сцена
БИБЕРЧЕ, СВАДИША, ДОБРИША
СВАДИША: (Напада.) Положи оружје!
БИБЕРЧЕ: (Прелази у противнапад.) А сад нешто кажи?
ДОБРИША: (Подиже руку Биберчету, као боксачу после победе.) Та си победио.
СВАДИША: Нећу, то не важи!
Ја сам се саплео.
БИБЕРЧЕ: А ти боље гледај.
СВАДИША: Хајде још једанпут! (Узима мач.)
ДОБРИША: (Свадиши.) Не, борбу му предај.
Биберче је од свих највештији мачем.
СВАДИША: Ја му не признајем.
ДОБРИША: Покори се јачем.
СВАДИША: Нећу!
БИБЕРЧЕ: Хоћеш опет да покажем делом?
СВАДИША: Добро. Ал ти признај: боље гађам стрелом.
БИБЕРЧЕ: Хајдемо да прво опробамо срећу!
СВАДИША: Победићу.
БИБЕРЧЕ: Не знам.
СВАДИША: Кажем ти.
БИБЕРЧЕ: Видећу.
ДОБРИША: (Натеже лук да би намакнуо канап; не успева у томе.)
Мислим да од овог нема горег лука!
БИБЕРЧЕ: Дај мени да пробам!
СВАДИША: (Узима од Добрише лук. Биберчету.) Слаба ти је рука.
Погледајте сада како ће то ићи,
јер ово је нешто, ово су мишићи!
(Разметљиво показује мишиће. Проба да затегне лук не иде.)
ДОБРИША: Тешико се савија.
СВАДИША: Какво је то дрво!
БИБЕРЧЕ: Можеш да се хвалиш, ал уради прво.
(Узме лук, седне на њега и натегне га.)
ДОБРИША: Шта значи када се ум и снага сложе.
СВАДИША: Их, чудна ми чуда, тако свако може!
ДОБРИША: Првд ћу да гађам!
БИБЕРЧЕ: Шта ћемо за мету?
СВАДИША: Хајде да гађамо фазане у лету!
БИБЕРЧЕ: Па погодиш облак; он пукне и тада
одједанпут почне кишица да пада.
(Биберче и Добриша се смеју.)
СВАДИША: (Претећи.) То ми се ти ругаш?
ДОБРИША: Хајде, свађу мани!
Јер, прво и прво: где су ти фазани?
СВАДИША: Где су?... Није важно... Где су?
Па у шуми.
Али такве шале не трпим, разуми!
(Биберчету) Још си ти пиленце што вири из љуске.
Тебе се не плаше кокошке ни гуске.
БИБЕРЧЕ: Можда је то тачно. Ал другови наши
врло добро знају ко се кога плаши.
СВАДИшА: Да не мислиш можда да те се ја бојим?
Тебе ће страх бити докле год постојим.
ДОБРИША: Или престаните с тим брбљањем лудим
ил се потуците, а ја ћу да судим.
СВАДИША: Спреман сам за тучу.
ДОБРИША: Створен си од злобе.
СВАДИША: Ја ћу с једном руком а ти ћеш са обе.
БИБЕРЧЕ: Добро, нек ти буде.
ДОБРИША: Знај, и тебе кривим.
БИБЕРЧЕ: Кад је њему драго ја се не противим.
(Ухвате се укоштац. Биберче вешто обори Свадишу.)
СВАДИША: Овако не важи. (Хоће да настави борбу.)
БИБЕРЧЕ: Где ћеш? Руке к себи!
СВАДИША: Хваташ ма брзину.
БИБЕРЧЕ: Полако, не греби!
ДОБРИША: Престаните! Ево, долази ти мама!
(Биберче пушта Свадишу.)
СВАДИША: Још није пречишћен рачун међу нама.
(Свадиша и Добриша одлазе. Долази Мајка.)
СВАДИША: (Напада.) Положи оружје!
БИБЕРЧЕ: (Прелази у противнапад.) А сад нешто кажи?
ДОБРИША: (Подиже руку Биберчету, као боксачу после победе.) Та си победио.
СВАДИША: Нећу, то не важи!
Ја сам се саплео.
БИБЕРЧЕ: А ти боље гледај.
СВАДИША: Хајде још једанпут! (Узима мач.)
ДОБРИША: (Свадиши.) Не, борбу му предај.
Биберче је од свих највештији мачем.
СВАДИША: Ја му не признајем.
ДОБРИША: Покори се јачем.
СВАДИША: Нећу!
БИБЕРЧЕ: Хоћеш опет да покажем делом?
СВАДИША: Добро. Ал ти признај: боље гађам стрелом.
БИБЕРЧЕ: Хајдемо да прво опробамо срећу!
СВАДИША: Победићу.
БИБЕРЧЕ: Не знам.
СВАДИША: Кажем ти.
БИБЕРЧЕ: Видећу.
ДОБРИША: (Натеже лук да би намакнуо канап; не успева у томе.)
Мислим да од овог нема горег лука!
БИБЕРЧЕ: Дај мени да пробам!
СВАДИША: (Узима од Добрише лук. Биберчету.) Слаба ти је рука.
Погледајте сада како ће то ићи,
јер ово је нешто, ово су мишићи!
(Разметљиво показује мишиће. Проба да затегне лук не иде.)
ДОБРИША: Тешико се савија.
СВАДИША: Какво је то дрво!
БИБЕРЧЕ: Можеш да се хвалиш, ал уради прво.
(Узме лук, седне на њега и натегне га.)
ДОБРИША: Шта значи када се ум и снага сложе.
СВАДИША: Их, чудна ми чуда, тако свако може!
ДОБРИША: Првд ћу да гађам!
БИБЕРЧЕ: Шта ћемо за мету?
СВАДИША: Хајде да гађамо фазане у лету!
БИБЕРЧЕ: Па погодиш облак; он пукне и тада
одједанпут почне кишица да пада.
(Биберче и Добриша се смеју.)
СВАДИША: (Претећи.) То ми се ти ругаш?
ДОБРИША: Хајде, свађу мани!
Јер, прво и прво: где су ти фазани?
СВАДИША: Где су?... Није важно... Где су?
Па у шуми.
Али такве шале не трпим, разуми!
(Биберчету) Још си ти пиленце што вири из љуске.
Тебе се не плаше кокошке ни гуске.
БИБЕРЧЕ: Можда је то тачно. Ал другови наши
врло добро знају ко се кога плаши.
СВАДИшА: Да не мислиш можда да те се ја бојим?
Тебе ће страх бити докле год постојим.
ДОБРИША: Или престаните с тим брбљањем лудим
ил се потуците, а ја ћу да судим.
СВАДИША: Спреман сам за тучу.
ДОБРИША: Створен си од злобе.
СВАДИША: Ја ћу с једном руком а ти ћеш са обе.
БИБЕРЧЕ: Добро, нек ти буде.
ДОБРИША: Знај, и тебе кривим.
БИБЕРЧЕ: Кад је њему драго ја се не противим.
(Ухвате се укоштац. Биберче вешто обори Свадишу.)
СВАДИША: Овако не важи. (Хоће да настави борбу.)
БИБЕРЧЕ: Где ћеш? Руке к себи!
СВАДИША: Хваташ ма брзину.
БИБЕРЧЕ: Полако, не греби!
ДОБРИША: Престаните! Ево, долази ти мама!
(Биберче пушта Свадишу.)
СВАДИША: Још није пречишћен рачун међу нама.
(Свадиша и Добриша одлазе. Долази Мајка.)
