1. сцена
МАЈКА, ДОБРИША, СВАДИША
ДОБРИША: Нема га.
СВАДИША: Ишли смо до суседног села.
МАЈКА: Да вас нешто питам ја сам, децо, хтела:
када је пошао - да ли га ко виде?
(Добриша и Свадиша оборили главе - потврђују.)
А да ли је можда рекао куд иде?
ДОБРИША: Рекао је....
МАЈКА: А шта?
СВАДИША: На поласку рече...
да иде у шуму дрва да насече.
МАЈКА: О, па онда мора да је још у шуми!
ДОБРИША: (Свадиши, шапатом.) Казаћу истину!
СВАДИША: (шапатом.) Плакаће, разуми.
МАЈКА: Мора да је негде скренуо са пута.
СВАДИША: И старији човек у шуми залута.
МАЈКА: Идем да га тражкн. Ја сам свему крива.
Сигурно ме сада по шуми дозива. (Одлази.)
ДОБРИША: Нема га.
СВАДИША: Ишли смо до суседног села.
МАЈКА: Да вас нешто питам ја сам, децо, хтела:
када је пошао - да ли га ко виде?
(Добриша и Свадиша оборили главе - потврђују.)
А да ли је можда рекао куд иде?
ДОБРИША: Рекао је....
МАЈКА: А шта?
СВАДИША: На поласку рече...
да иде у шуму дрва да насече.
МАЈКА: О, па онда мора да је још у шуми!
ДОБРИША: (Свадиши, шапатом.) Казаћу истину!
СВАДИША: (шапатом.) Плакаће, разуми.
МАЈКА: Мора да је негде скренуо са пута.
СВАДИША: И старији човек у шуми залута.
МАЈКА: Идем да га тражкн. Ја сам свему крива.
Сигурно ме сада по шуми дозива. (Одлази.)