10. сцена
ДИВНА, ЦАРИЦА, СТРАХ, КУКАВИЧКИ, ЗВЕЗДАН, ДВОРАНИ, ПРИНЦЕЗЕ
ДИВНА: Куд Биберче оде? Говорите брже!
ЦАРИЦА: Вратиће се одмах.
(Страху и Кукавичком.) Нека га задрже.
ДИВНА: Не, он неће хтети натраг да се врати.
Ја ћу поћи.
СТРАХ: Тај се ваш труд не исплати,
јер не знамо где је.
КУКАВИЧКИ: Нисмо му на трагу.
СТРАХ: Зашто само залуд да трошите снагу?
ДИВНА: Ја сам одлучила. Не губите време!
ЦАРИЦА: Идем и ја. Одмах кочије нек спреме!
ПРИПОВЕДАЧ: Кочијаши царски на посао прегли:
у кочије коње најбоље упрегли -
Шест дивних белаца запрегу им чине.
Сви удоше. Возар повуче дизгине.
И јурнуше коњи хитро као стреле -
од брзине гриве лепршају хеле.
Одјечу прапорци и пуцњеви бича.
Принцези се чини као да јој прича
овај луди топот: »Већ нам јепут краћи.
Ми ћемо га наћи!... Ми ћемо га наћи!... «
Док се они тако губе у даљину
иза кола вихор ковитла прашину.
А Биберче наше, шта се са њим збива?
Он смркнуто чело борама покрива -
као да га нека телка брига брине.
Срце му је пуно туге и горчине;
још не може да се поврати од чнда.
Пролазечи стазом што шумом кривуда,
познаници стари опет су га срели.
Да му стегмт руку сви би они хтели -
а и како не би, кад је иакву славу
стекао јунаштвом. Реч дадоше лаву.
и још, несигурно, започе свој говор.
Само што спомену подвиг, славу, ловор
одједном се збуни па стаде да муца.
Онда куд ће - шта ће, поче да кашљуца.
Ствар је спасла ласта и овога пута:
што је могла јаче она зацвркута:
»Живело Биберче!« А цео скуп кликну:
»Живело!... Живело!« Опет она викну:
»Доле ала!« »Доле!« - сви грме у бесу.
Од големе вике борови се тресу.
Биберче осмехом одговор им шаље;
поздрави их руком па настави даље.
Зечић је, скачући, ко да је од гуме,
испратио њега до ивице шуме.
А Ијуди у селу, изгубивши наду,
поново су своме прионули раду.
Каткада се само Биберчета сете,
ал им одмах мисли на друго прелете.
Једино је мајка, с надом да ће доћи,
проводила дане и бесане ноћи
мислећи на сина. Често би је зора
затекла где стоји будна крај прозора,
упртог погледа у даљину плаву.
На стакло би снену наслонила главу
и на сваки корак, на шум што би чула,
она би се одмах, дрхтећи, тргнула -
ал то не би био онај корак знани.
Тако су јој дуги пролазили дани.
Беше јутро. Она, у лицу сва бледа
и очију тужних, уморна изгледа,
стајала је. А ту, одмах крај ње, близу,
Добриша, Свадиша ћуте - усне гризу.