Љубиша Ђокић:
|
ПРИВОВЕДАЧ:
Било је то некад, у давна времена. Зивела је тада једна добра жена у колиби малој на ивици села. Да добије сина то је жарко хтела. Нека буде бео или попут црнца, макар мањи и од биберовог зрнца, сатно да је крај ње, да има свог сина. То јој беше жеља највећа, једина. И једнога дана тако се и збило: добила је дете црнокосо, мило, па радости њеној није било краја. Колиба је њена блистала од сјаја. Оно што је хтела мада беше стекла, ипак једна рана срце јој је пекла: њенога јединца Биберче су звали, зато што је био исувише мали, а то је за мајку била жалост јака да син буде мањи од својих вршњака. Зато ипак није живела у срећи: желела је жарко да порасте већи. Пролазиле тако године и дани. Сва су деца расла ко крушке на грани. постали младићи. Ал гле судбе клете: само је Биберче остао још дете. Да ли је касније порастао већи? Шта је са њим било? То ће бајка рећи. |