А зашто он вежба
Лица: МИЛЕ и РИСТА
(Сцена без икаквог декора и реквизита. На средини окренут публици – Миле.)
МИЛЕ (вежба: подиже и спушта руке, скакуће у месту као да трчи, чучне па устане и то понови неколико пута; као за себе): Је’н-два! Је’н-два! Је’н-два-три-че-тири!
РИСТА (наилази са леве стране и радознало посматра).
МИЛЕ (погледа га па настави да вежба).
РИСТА: Миле, шта то радиш?
МИЛЕ (не престајући да вежба): Радим... Видиш ваљда шта радим?!
РИСТА: Видим, само не разумем.
МИЛЕ: Вежбам!... Је’н-два! Је’н-два!
РИСТА: А зашто вежбаш?
МИЛЕ: Вежбам да ојачам!
РИСТА: А зашто да ојачаш?
МИЛЕ: Није важно... Ја знам зашто... Је’н-два! Је’н-два!
РИСТА: Па добро, реци ми...
МИЛЕ (стално вежба док говори): А зашто баш теби да кажем?
РИСТА: Па онако; што си такав?
МИЛЕ (за тренутак престане): Хоћу да бијем Жилета! (Наставља да вежба.)
РИСТА: Ког Жилета?
МИЛЕ: Онога до пекаре... Хоћу да га бијем и сад се свакога дана спремам...
РИСТА: А зашто да га бијеш?...
МИЛЕ: Зна он зашто... Написао на плоту кредом: „Миле не зна земљопис“...
Упамтиће он мене...
РИСТА (изненађено): А зато!... (Пауза, док Миле стално вежба.)
Па је л’мислиш да то нешто помаже?
МИЛЕ: Сигурно да помаже!... Да не помаже – не бих вежбао! Је’н-два! Је’н-два!
РИСТА (пажљиво посматра Милета како вежба; шета нервозно око њега): Миле!
МИЛЕ (вежба и не обраћа пажњу на њега).
РИСТА: Миле!
МИЛЕ (не престајући да вежба): Шта је?
РИСТА: Је л’ важи да и ја вежбам с тобом?
МИЛЕ: Зашто да вежбаш?
РИСТА: Онако...
МИЛЕ: Не важи!
РИСТА (тражи нешто по џеповима): Миле... Је л’ важи да ти дам једну марку па да вежбамо заједно?
МИЛЕ (вежба, само окреће главу према Ристи): Каква је?
РИСТА: Порторико, фина марка...
МИЛЕ (престаје да вежба): Добро, дај! И стани овде поред мене... (Узме марку и
настави да вежба.)
РИСТА (стане поред Милета према публици и вежба, гледајући шта Миле ради): Је ли добро овако?
МИЛЕ: Добро је!... Је’н-два! Је’н-два!... А сад мало ово... (Промени вежбу.)
РИСТА: А што? (Престане.) Хајде још мало...
МИЛЕ (почиње да се облачи, закопчава се, као после готове вежбе): Па шта би ти хтео? За једну марку – па цео дан!?
РИСТА: Није важно... Даћу ти још једну марку... Венецуела...
МИЛЕ: Добро онда... Хајде још мало! (Раскопчава са и наставља да вежба.)
РИСТА (вежба гледајући Милета).
МИЛЕ (вежба, па се одједном тргне): Добро, а што си ти толико запео?
РИСТА (не престајући да вежба): Што сам запео?
МИЛЕ: Стварно, што си ти толико запео да вежбаш?
РИСТА (полако престаје да вежба): Онако... треба ми...
МИЛЕ: Шта може теби да треба?!
РИСТА (закопчавајући се и опрезно гледајући у Милета): Може да ми треба. Оно
на плоту није написао Жиле, него – ја!
З а в е с а
Душан Радовић