ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА
У шуми од бетона расту стаклене куле.
У врху једне од њих, високо у облацима, живи дечак блеђи но кромпирова клица. У врху друге — живи девојчица, ломна и издужена као пузавица. Нити дечак види девојчицу, нити девојчица зна дечака. Али, дечак је чуо да у врху стаклене куле живи једна зачарана принцеза. Рекао му је то Јужни ветар. Северни је потврдио речи Јужног. Западни се чак заклео да је принцеза најлепша девојчица коју је икада дотакао. Источни је још у посети Леденим бреговима. А на ветрове луталице што лете у сутон око куле као крила џиновских птица — дечак не рачуна: чудесне су, али лажне њихове приче!
Дечак је чуо да је кула принцезина висока, превисока, у само небо допире. Птице зазиру од ње, ветрови је се плаше, а кључа нема. Како послати поруку принцези да си усамљен као и она? Како ублажити њену стрепњу? Да је на пустом острву, дечак би ставио писмо у боцу, а боцу бацио у море. Таласи би се ваљали, дани би текли. Море би догнало боцу до острва и принцеза би знала: негде у далеком свету један дечак мисли на њу... Да је на врху страшне планине послао би јој глас по орлу. Да је на некој од звезда, облаци би до ње стигли! Дечак блеђи од кромпирове клице наслони чело о стаклени зид своје куле. Ах, до ђавола. Па он једва да се и разликује од шарене рибе из стакленке.
Устаде дечак и у највећу посуду коју је имао нали воде.
— Ево ти мало мора! — рече рибици и баци је у воду. Али, риба нити заплива, нити радосно махну репом. Дуго и збуњено стајала је на једном месту. Онда полете као стрела. — Реци ми како да дођем до принцезе?
Али, риба је ћутала, а и ветар се око куле утишао. Шта сада? Дечак пређе руком преко чела. Ах, да! Ако постоји кула и у кули Принцеза мора постојати начин и да се до ње дође! Али, коме да се обрати? Кога да пита за савет? Родитељи су отишли да зараде кору хлеба. Брата и сестре — нема. Да има сестру, сестрица би му свој златни појас дала. Помоћу њега он би се спустио низ кулу. Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну. А горе високо у кули самује зачарана принцеза.
Седе дечак на кревет, на саму ивицу, и утиша се. Било је време спавања. Али, легне ли, рашири ли се по кревету, где ће сести принцеза, где се опружити када је доведе уморну и гладну? Уморну и гладну, ах да! Куцну се дечак у чело, устаде и намести сточић за двоје. Не би га тако ни мајка наместила! Један тањир, па једна виљушка, кашика, ножић. Други тањир, друга кашика, виљушка, нож. Затим по парче хлеба, па мало поврћа и меса њој, мало њему. На крају, по чаша млека. Шта још? Гладан је био дечак, па рече:
— Почињемо, Принцезо! Видиш ли како си бледа?
И, гле чуда! Поче да се празни тањирић. Разрогаћи дечак очи, и виде: прекопута од њега седи девојчица танка и ломна као пузавица. Пружи дечак руку преко стола:
— Здраво, и добро дошла! — рече.
Пружи руку преко стола Принцеза.
— Чекао си ме дуго? — упитно се унесе дечаку у лице.
— Дуго, предуго.
— А ја сам ти поруке слала, огледалом, али ти их ниси разумео!
— Веровао сам да су то сунчани зраци. Падали су ми на образе и будили ме зором.
— То сам те ја будила! — осмехну се Принцеза и попи чашу млека, а дечак помисли: »Гле, зар и принцезе пију млеко?«
— Како си знала за мене?
— Ветрови су ми рекли? Дуго сам се ка улици нагињала, али то је као да у понор гледаш. Морао си на мене мислити упорно и дуго, да бих до тебе могла стићи! — Принцеза се поверљиво наже ка дечаку. — То је сада наша тајна!
— Наша тајна? — рече дечак забринуто, помисливши: можда је она чула за неког другог дечака? Можда ће се дићи и отићи, чим опази да он није тај? Страх је пунио дечаково срце, као што млеко пуни чашу, до врха. Али Принцеза није одлазила. А каква је само чуда знала!
— Бар у игри стакленаца ћу бити бољи! — рече дечак. Али, Принцеза победи и однесе му све стакленце. Затим узе блок и поче да црта. »Ех, кад бих ја то знао!« помисли дечак, док су под Принцезиним прстима на хартији расле прашуме, цвеће и лептири чудних облика. Иза замршених, густих пузавица вребало је тигрово жуто око.
— Буди краљица џунгле! — рече тигар и поклони се пред принцезом. — Моје царство је одавде до океана, а дечак има само једну собу... — хтеде тигар да стави принцезу себи на леђа, али она га гурну од себе и насмеја се.
— Али, нигде нам није лепше — узе Принцеза дечакову руку и рече: — Вратимо се...
Само што је то било лакше рећи но учинити. Цар-тигар није хтео ни да чује о томе.
— Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом. — Твоје ће бити моје бескрајно царство... Ево ти круне! — пружи јој он круну начињену од дијаманата и рубина, али је Принцеза хитну у шипраг.
— Не треба мени твоје царство! И, имам ја свога принца... — загрли Принцеза дечака, а тигар слеже раменима. На љубав никога не можеш натерати, ничим је не можеш изнудити...
— Идите! — рече громким гласом и пред њима се раствори џунгла. Опет су били у кули, за столом. Принцеза је цртала и на цртежу је расла планина, расла шума. Је ли било кошута у тој шуми? Веверица? Дечак се није усуђивао да пита. Можда веверице имају моћ да зачарају, и дечака претворе у храст, а принцезу у липу? Или их опет одвоје и у високе куле затворе?
Дечак са стране погледа Принцезу. Није желео да га види престрашеног, те тако и страх савлада, насмеја се.
— Нацртај Месечеву долину! Нацртај брод који ће нас однети до ње... — рече дечак, а под прстима Принцезе поче да оживљава брод, да расте. Али, дечак је оклевао да се попне на њега: брод му је некако превише личио на његову рибу из стакленке. Био је исто тако сребрнаст, исто блистав.
— Пењи се, капетане! Пењи! — викну Принцеза. — Брод само што није запловио...
И попе се дечак. Дуга и мека је била пловидба. Тамо камо су ишли чекало их је много деце, много песме. Треба се одморити, треба се припремити за сусрет. Начини дечак постељу на палуби и леже на саму њену ивицу. Иза леђа му је струјао лаки Принцезин дах... Ах, како је тихо, како пуно месечине било море. Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац.
— Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био?
На столу, посутом мрвама хлеба, стајала су два испражњена тањира, две испијене чаше млека, а на самој ивици кревета спавао је дечак. Узалуд су га помицали, ка средини кревета, дечак се стално прибијао уз ивицу. Мајка се збуњено осмехну. Шта и да учини друго, кад није могла да види да насред кревета крај дечака спава Принцеза.
У врху једне од њих, високо у облацима, живи дечак блеђи но кромпирова клица. У врху друге — живи девојчица, ломна и издужена као пузавица. Нити дечак види девојчицу, нити девојчица зна дечака. Али, дечак је чуо да у врху стаклене куле живи једна зачарана принцеза. Рекао му је то Јужни ветар. Северни је потврдио речи Јужног. Западни се чак заклео да је принцеза најлепша девојчица коју је икада дотакао. Источни је још у посети Леденим бреговима. А на ветрове луталице што лете у сутон око куле као крила џиновских птица — дечак не рачуна: чудесне су, али лажне њихове приче!
Дечак је чуо да је кула принцезина висока, превисока, у само небо допире. Птице зазиру од ње, ветрови је се плаше, а кључа нема. Како послати поруку принцези да си усамљен као и она? Како ублажити њену стрепњу? Да је на пустом острву, дечак би ставио писмо у боцу, а боцу бацио у море. Таласи би се ваљали, дани би текли. Море би догнало боцу до острва и принцеза би знала: негде у далеком свету један дечак мисли на њу... Да је на врху страшне планине послао би јој глас по орлу. Да је на некој од звезда, облаци би до ње стигли! Дечак блеђи од кромпирове клице наслони чело о стаклени зид своје куле. Ах, до ђавола. Па он једва да се и разликује од шарене рибе из стакленке.
Устаде дечак и у највећу посуду коју је имао нали воде.
— Ево ти мало мора! — рече рибици и баци је у воду. Али, риба нити заплива, нити радосно махну репом. Дуго и збуњено стајала је на једном месту. Онда полете као стрела. — Реци ми како да дођем до принцезе?
Али, риба је ћутала, а и ветар се око куле утишао. Шта сада? Дечак пређе руком преко чела. Ах, да! Ако постоји кула и у кули Принцеза мора постојати начин и да се до ње дође! Али, коме да се обрати? Кога да пита за савет? Родитељи су отишли да зараде кору хлеба. Брата и сестре — нема. Да има сестру, сестрица би му свој златни појас дала. Помоћу њега он би се спустио низ кулу. Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну. А горе високо у кули самује зачарана принцеза.
Седе дечак на кревет, на саму ивицу, и утиша се. Било је време спавања. Али, легне ли, рашири ли се по кревету, где ће сести принцеза, где се опружити када је доведе уморну и гладну? Уморну и гладну, ах да! Куцну се дечак у чело, устаде и намести сточић за двоје. Не би га тако ни мајка наместила! Један тањир, па једна виљушка, кашика, ножић. Други тањир, друга кашика, виљушка, нож. Затим по парче хлеба, па мало поврћа и меса њој, мало њему. На крају, по чаша млека. Шта још? Гладан је био дечак, па рече:
— Почињемо, Принцезо! Видиш ли како си бледа?
И, гле чуда! Поче да се празни тањирић. Разрогаћи дечак очи, и виде: прекопута од њега седи девојчица танка и ломна као пузавица. Пружи дечак руку преко стола:
— Здраво, и добро дошла! — рече.
Пружи руку преко стола Принцеза.
— Чекао си ме дуго? — упитно се унесе дечаку у лице.
— Дуго, предуго.
— А ја сам ти поруке слала, огледалом, али ти их ниси разумео!
— Веровао сам да су то сунчани зраци. Падали су ми на образе и будили ме зором.
— То сам те ја будила! — осмехну се Принцеза и попи чашу млека, а дечак помисли: »Гле, зар и принцезе пију млеко?«
— Како си знала за мене?
— Ветрови су ми рекли? Дуго сам се ка улици нагињала, али то је као да у понор гледаш. Морао си на мене мислити упорно и дуго, да бих до тебе могла стићи! — Принцеза се поверљиво наже ка дечаку. — То је сада наша тајна!
— Наша тајна? — рече дечак забринуто, помисливши: можда је она чула за неког другог дечака? Можда ће се дићи и отићи, чим опази да он није тај? Страх је пунио дечаково срце, као што млеко пуни чашу, до врха. Али Принцеза није одлазила. А каква је само чуда знала!
— Бар у игри стакленаца ћу бити бољи! — рече дечак. Али, Принцеза победи и однесе му све стакленце. Затим узе блок и поче да црта. »Ех, кад бих ја то знао!« помисли дечак, док су под Принцезиним прстима на хартији расле прашуме, цвеће и лептири чудних облика. Иза замршених, густих пузавица вребало је тигрово жуто око.
— Буди краљица џунгле! — рече тигар и поклони се пред принцезом. — Моје царство је одавде до океана, а дечак има само једну собу... — хтеде тигар да стави принцезу себи на леђа, али она га гурну од себе и насмеја се.
— Али, нигде нам није лепше — узе Принцеза дечакову руку и рече: — Вратимо се...
Само што је то било лакше рећи но учинити. Цар-тигар није хтео ни да чује о томе.
— Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом. — Твоје ће бити моје бескрајно царство... Ево ти круне! — пружи јој он круну начињену од дијаманата и рубина, али је Принцеза хитну у шипраг.
— Не треба мени твоје царство! И, имам ја свога принца... — загрли Принцеза дечака, а тигар слеже раменима. На љубав никога не можеш натерати, ничим је не можеш изнудити...
— Идите! — рече громким гласом и пред њима се раствори џунгла. Опет су били у кули, за столом. Принцеза је цртала и на цртежу је расла планина, расла шума. Је ли било кошута у тој шуми? Веверица? Дечак се није усуђивао да пита. Можда веверице имају моћ да зачарају, и дечака претворе у храст, а принцезу у липу? Или их опет одвоје и у високе куле затворе?
Дечак са стране погледа Принцезу. Није желео да га види престрашеног, те тако и страх савлада, насмеја се.
— Нацртај Месечеву долину! Нацртај брод који ће нас однети до ње... — рече дечак, а под прстима Принцезе поче да оживљава брод, да расте. Али, дечак је оклевао да се попне на њега: брод му је некако превише личио на његову рибу из стакленке. Био је исто тако сребрнаст, исто блистав.
— Пењи се, капетане! Пењи! — викну Принцеза. — Брод само што није запловио...
И попе се дечак. Дуга и мека је била пловидба. Тамо камо су ишли чекало их је много деце, много песме. Треба се одморити, треба се припремити за сусрет. Начини дечак постељу на палуби и леже на саму њену ивицу. Иза леђа му је струјао лаки Принцезин дах... Ах, како је тихо, како пуно месечине било море. Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац.
— Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био?
На столу, посутом мрвама хлеба, стајала су два испражњена тањира, две испијене чаше млека, а на самој ивици кревета спавао је дечак. Узалуд су га помицали, ка средини кревета, дечак се стално прибијао уз ивицу. Мајка се збуњено осмехну. Шта и да учини друго, кад није могла да види да насред кревета крај дечака спава Принцеза.