Живот Светог Саве
Растко Немањић је био трећи и најмлађи син Стефана Немање и његове жене Ане. Родио се у Расу, између 1170. и 1175. године.
Као младић, Растко је добио на управу Захумље (Херцеговина). Али њега није занимао позив државника и ратника и одлучио је да се посвети вери, Богу и монашком животу. Своју одлуку је крио од родитеља знајући да се они са њом не би сложили. Када је Растко једном приликом посетио родитеље, на двору је затекао светогорске монахе. Рекао је родитељима да иде у лов, а побегао је са монасима на Свету Гору. На вест о Растковом бекству, Немања је послао одред војника да га врати. Потера је стигла Растка тек на Светој Гори, али је он одбио да се врати, замонашио се и добио име Сава. Тада је имао седамнаест година. Неколико година касније, Стефан Немања је као монах Симеон стигао из Студенице на Свету Гору. Прве дане отац и син провели су у грчком манастиру Ватопед, а затим су кренули у обилазак Свете Горе. Тада су наишли на темеље једног старог и запуштеног грчког манастира, откупили то место и подигли српски манастир Хиландар 1198. године.
После очеве смрти, Сава је остао у Хиландару још осам година, а потом је дошао у Србију којој су запретиле многе унутрашње и спољне опасности. Савина браћа, Вукан и Стефан, сукобила су се око власти. Грађански рат је опустошио и разорио Србију. Сава је стигао са моштима родитеља и над њима измирио завађену браћу.
Мошти светог Симеона сахрањене су у Студеници. У то доба на Балкану су се десиле велике промене. Крсташи, ратници са Запада, кренули су у свом четвртом рату на исток да ослободе Христов гроб од неверника (муслимана). Одустали су од тог пута, освојили Византију и на Балкану основали своје државице. Србија је тако добила нове суседе, непријатељски расположене према њој. После неколико тешких година, Стефан Немањић је, уз помоћ и подршку брата Саве, успео да очува државу и осигура мир.
После проглашења краљевства 1217. године, Сава се вратио у Хиландар.
Одлучио је да Србији избори независну цркву. У том циљу отишао је у Никеју (Мала Азија) где су се у изгнанству налазили византијски цар и цариградски патријарх. Сава је од њих добио тражену дозволу и основао самосталну и независну српску цркву 1219. године и постао њен први поглавар са достојанством архиепископа. Манастир Жича саграђен почетком 13. века по налогу Стефана Немањића постао је прво седиште српске архиепископије. За време владавине Савиног синовца, краља Радослава, у Србији је преовладао грчки утицај. Архиепископ Сава, незадовољан страним утицајем, привремено је напустио Србију и отпутовао на Исток. посетио је Христов гроб и друга света места.
После годину дана, Сава се вратио у Србију где су се десиле велике промене. Краља Радослава српска властела је збацила са власти и довела на престо његовог брата, краља Владислава. Уместо грчког, у Србији је завладао бугарски утицај. Архиепископ Сава није био задовољан ни владавином другог синовца и поново је кренуо на далеки пут. Обишао је света места на Истоку, посетио Јерусалим, Каиро, Александрију, Антиохију.
На повратку са свог другог путовања, Сава је посетио бугарску престоницу Трново. Ту се тешко разболео и умро 14. односно 27. јануара 1236. године. Годину дана касније краљ Владислав је пренео мошти светог Саве у своју задужбину, манастир Милешеву.
Три и по века касније турски војсковођа Синан-паша је наредио да се његове мошти јавно спале. У Београду, на Врачару, спаљене су мошти Растка Немањића– светог Саве, 27. априла, односно 10. маја 1594. године.