КРИЛАТИ БЕЛКО
Jедно лакомислено племе мрава сагради мравињак у врбаку поред реке. Како су само запињали! Како журили! Али, успело им је да пре зиме подзидају мравињак и обезбеде храну и себи и својим будућим потомцима. Као да су знали да ће зима бити жестока скупљали су свако зрно, сваку влат.
А зима је била дуга и снежна. Страшљиво извирујући у чудесну белину спољног света, размишљале су мравице-мајке о судбини своје још нерођене деце, док је мраз ткао у жбуњу лаке и сребрнасте чипке. Како су беле и ледене биле крошње дрвећа! Како су се, притиснуте снегом, сагибале до земље! Али, у мравиљаку је било топло, а у јајашцима су равномерно куцала срца будућих мрављих витезова и лепотица. Чинило се као да чекају избијање неког невидљивог звона, па да се јаве. Кад, наједном, као прасак скривене пушке пуче пролеће. Распали сунце по реци, поче да се топи лед. Као да је нека невидљива рука окретала свет наопачке — све изненада постаде бучно и зелено, а под налетом подземних вода поче да се тресе мравињак.
— Шта сам вам рекао? — подиже обрве мрав вратар који је изнад свега волео да опомиње и прориче. — Које још племе, са зрном памети у глави, гради мравињак у врбаку? Где има врба има и воде, а зна се какве опасности крије вода у себи!
Гунђао је старац, гунђао, али нико и не обрати пажњу на њега. Сви до једнога журили су и запињали теглећи терете веће од себе, и до зоре успело им је да склоне мравињак на безбедније место.
А у зору, баш кад се сунце купало у реци, почела су из јајашаца да искачу мравља деца. Нико није имао времена да погледа јесу ли им све ногице на броју, јер вода је као змија плазила ка мравињаку. Али, када је сунце одскочило изнад реке, и вода се повукла. У истом часу искочио је из јајета мравић другачији од све остале мравље деце.
— Гле, какав је! — узвикнула је мравица-бабица. — Је ли мрав?
Њен узвик сакупио је сав мрапљи народ, али су мишљења задуго била подељена. Мравуљак није личио на остале: био је велик и био је бео, док су сви други били црни, или у најгорем случају смеђи. Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече:
— Ако сам ја мрав — зашто се у мога сина сумња?
Племе постиђено саже главу, али сенка сумње остаде. Бели мрав — ко је још за таквог чуо? Искоса и потајице пратили су старци рашћење белог мравка, очекујући да једног дана, ипак, промени боју. Али, што је више растао, бели је мрав постајао све бељи. Мајка је слутила да је то због оне беле, снежне зиме, али како да то другима каже? Остали мравићи зачели су се, такође у дугим белим ноћима: зашто је само њен син бео?
Белко за мајчине муке није знао. Растао је и јачао, али га игре браће нису привлачиле, још мање скупљање хране за зиму. Уместо да тегли храну, Белко је пратио лет лептира, лелујање травки на ветру, шум потока. Дуго у ноћи остајао је будан следећи ход месеца и снено шапутање звезда. Ујутро, зато, није могао да се пробуди.
— Осим тога што је бео, он је и лењ! — прекорно рече Поглавица мрављег племена, а Белкова мајка поцрвене. За мраве нема тежега греха од лењости. Она поче будити Белка мало раније. Сада је на време стизао у школу, али је учитељ, свеједно, био незадовољан. Шта хоће та главата, бела наказа? Кога се у мрављем племену тиче шта раде звезде и лептири? За мрава је да научи све о налажењу хране, о узајамним дужностима и помагањима, о грађењу мравињака.
— Премного мисли и превише пита Белко! — изнесе Учитељ своју оптужбу, а Поглавица племена рече:
— Терај га да више учи и вежба!
Какву тек то збрку изазва! У учењу, у трчању, у раду — Белко је био спретнији од свих. Саплеменици више нису имали очи за њега.
— Гле, како се прави важан! — рекли би након сваког Белковог подвига, избегавајући да га приме у свој круг. Узалуд је несрећни Белко размишљао у чему је његова грешка. Узалуд се зарицао да ће бити бољи! Јер, што је он бивао бољи — браћа су све отвореније бежала од њега, све суровије одбијала да га приме у свој круг.
Тако је имао још више времена да посматра свет око себе. Колико је само мржње, колико глупости било у ливади! Је ли могао Белко да не примети како зелена жаба више од славујеве песме цени свој крекет? Је ли могао да не види како пуж мисли да је најпаметнији на свету? Шта да се за мравље ратове каже? Ој, Ој! Како су дрвени мрави мрзели жуте, жути црне, а сви: и црни, и црвени, и жути — њега само зато што је бео!
С чежњом у срцу одлазио је Белко на починак, увек се изнова надајући да ће у току спавања променити боју, увек изнова с ужасом запажајући да је остао исти, да је једино још мајци добродошао..
Био је већ у узрасту кад се напушта родитељски дом. »Како ће наћи невесту? Како засновати породицу?« — будила се обливена хладним знојем Белкова мајка, са страхом гледајући како се на леђима њеног сина нешто надиже, нешто пупи. Шта? Није могла да одреди: биле су то, у почетку, некакве гукице које су мировале извесно време. »Можда је то неко одступање у развоју? Можда га други неће ни опазити?« Покушавала је мајка да победи своју стрепњу, али није прошло ни два дана а из отеклине је избило нешто налик на крила. Већ следеће недеље забуне није било: крилца су се претворила у крила.
Бео мрав! Крилат мрав! Какав ужас!
Савет стараца донесе одлуку да се Белко искључи из племена. Нека се настани негде у близини, али нека живи сам. Погнуте главе, без отпора прихвати Белко своју судбину. Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер је онемогућивало пут к другима. Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род!
Крилати Белко поче и од сопствене сенке да бежи, у траве, све дубље, и све даље. Тако и на речну обалу изби.
— Гле, какво сребрно чудо! — застаде Белко задивљен блистањем реке и не примећујући да му се иза леђа прикрада хитра, зелена гуштерица. Када је угледа — учини му се да у лице смрти гледа, подскочи од ужаса, крила се сама од себе раширише, а струја ваздуха повуче га увис. Како је големо, како замршено било море трава и жбуња. Белко није могао да се поврати од чуда. Као лептири, као вилин-коњици, као птице и он најпрезренији међу презренима — лети! Лети, а испод њега промиче сребрна плоча воде, мравињаци ситнији од камичака, крошње липа!
Сав у грозници врати се Белко свом дому, али читаву ноћ није успео ока да склопи. Можда му се летење само приснило? Само као чудо у грозници приказало?
Како је споро свитала зора! Једва је Белко дочекао да сунце дотакне реку, па да излети и испроба снагу својих крила. Лепа Поглавичина кћи и остали мрављи народ сопственим очима нису могли да поверују. Који је још мрав летео? А, ипак! Крилати Белко све брже се дизао у висину. Како су малене сада биле крошње дрвећа, још мањи и безначајнији мравињак! Ој, како је летео Белко, прелетео ливаду и реку, осетио лагани умор у крилима и спустио се на златасту главицу маслачка.
— Како је леп! — узвикнуо је један зрикавац.
— Како брз! — прошапутао је маслачак. — Сигурно је мрављи краљ!
Крилато бело сироче ухвати вртоглавица од тих речи. Час му се чинило да то весела ливадска деца о њему говоре, час да се преварио. Ипак, заједно, с мраком стиже и Белко мравињаку. Можда и зато што је, поред осмеха мајке, приметио и осмех на лицу лепе Поглавичине кћери, ко зна? Свет испод њега ширио се у свој својој лепоти, а крила су му свакога дана постајала све бржа и све јача.
Тако једнога дана, одлете у небо више него икада. Није ни опазио да се под њим као злокобна крила врана — гомилају облаци. Изби брз и жесток пљусак. Белко био је изнад њега, али није могао а да не осети страх за мравињаком, да самога себе не прекори: »Баш сам будала! Зар ме не терају од себе, не презиру? Што бих ја бринуо о њима?
Али, љубав у њему била је јача и, само што пљусак мину, а Белко се стушти ка мравињаку. Ој како је беснела река! Како расла од изненада надошлих вода! Како јурила ка мравињаку. Али, јурио је и Белко, напрегао сву своју снагу и стигао до мравињака пре реке.
— Све остављајте и бежите! Река се излила из корита! — узвикнуо је једва долазећи до даха, а један охоли млади мрав насмејао му се у лице, упитавши:
— Мислиш ли да ти једини имаш очи?
Али, смех који је пропратио његове речи био је кратак: племе је добро начуљило уши и чуло хуку реке. Камо да беже нису знали, то ни сам Поглавица није знао. Све очи упрле су се у Белка. Одбацили су га: шта ако одбије да им покаже пут, ако одлети и не осврнувши се на племе? Крилати Белко и сам је неко време оклевао, а онда рече:
— Пођите за мном!
У свој моћни загрљај Белко прво узе своју мајку и однесе је на оближњи брежуљак. Затим, пренесе све старце и старице, јер млади су бежали и сами, безобзирно гурајући слабе и болесне. Још једном, последњи пут долете Белко мравињаку и у задњем часу зграби кошарицу с мрављом децом: матица воде ју је већ вукла к дну. Из груди мрављег племена изви се крик олакшања, а онда се мајке окренуше деци, старци скупљању имовине. На Белка се нико и не осврну, само што један од осрамоћених младића рече:
— Види га како се прави важан!
Била је то она једна, последња кап: стид и гнев зали образе Крилатог Белка. Он се поклони мајци и рече да одлази: хоће ли с њим — он више не може остати у племену!
Ошамућена од умора и страха мајка није знала шта да учини. Како да остави племе? Како да Белка остави самог? Зато рече:
— Остани, Белко! Племе ће знати да цени твој подвиг.
— Али, ја више не ценим племе! — изви се крик из груди Крилатог Белка, а племе у чуду остаде немо. Тога није било, нити ће бити! Он бунца. Који је још мрав својевољно отишао из племена, побунио се!
Узалуд су га задржавали! Погнуте главе, са сланом куглом у грлу Белко је кренуо низ брежуљак. У ушима му је зујало: сам! У читавом овом проклетом свету он је — сам! И нигде ни брата, ни друга. Уз следећи брежуљак једва је успео да се попне, а био је то брежуљак какав се за мравињак само желети може. Али, чему мравињак, ако у њему никога немаш? Као ледена вода обливала је Белка самоћа, кад зачу неко дахтање. Ко би то могао бити? Окрете се Белко лево, па десно: свуда унаоколо ширила се празнина. С тугом у срцу поче Белко да гради нови дом, али дахтање није престајало. Коначно му се поглед спусти низ брежуљак. И гле: полако и посрћући уз њега се пењала мајка, а придржавала ју је Поглавичина кћи. Не верујући да је таква срећа могућа — Белко се уштину за мишицу: чуда се само у лудим сновима догађају. За који часак привиђење ће се распршити као облак ношен олујом. Он ће поново бити сам!
Али, безразложно је самоме себи наносио бол. Две мравице пењале су се ка њему, осмехујући се, а на источној страни неба растао је месец бео и крилат, као најкрилатији бели мрав на свету.
А зима је била дуга и снежна. Страшљиво извирујући у чудесну белину спољног света, размишљале су мравице-мајке о судбини своје још нерођене деце, док је мраз ткао у жбуњу лаке и сребрнасте чипке. Како су беле и ледене биле крошње дрвећа! Како су се, притиснуте снегом, сагибале до земље! Али, у мравиљаку је било топло, а у јајашцима су равномерно куцала срца будућих мрављих витезова и лепотица. Чинило се као да чекају избијање неког невидљивог звона, па да се јаве. Кад, наједном, као прасак скривене пушке пуче пролеће. Распали сунце по реци, поче да се топи лед. Као да је нека невидљива рука окретала свет наопачке — све изненада постаде бучно и зелено, а под налетом подземних вода поче да се тресе мравињак.
— Шта сам вам рекао? — подиже обрве мрав вратар који је изнад свега волео да опомиње и прориче. — Које још племе, са зрном памети у глави, гради мравињак у врбаку? Где има врба има и воде, а зна се какве опасности крије вода у себи!
Гунђао је старац, гунђао, али нико и не обрати пажњу на њега. Сви до једнога журили су и запињали теглећи терете веће од себе, и до зоре успело им је да склоне мравињак на безбедније место.
А у зору, баш кад се сунце купало у реци, почела су из јајашаца да искачу мравља деца. Нико није имао времена да погледа јесу ли им све ногице на броју, јер вода је као змија плазила ка мравињаку. Али, када је сунце одскочило изнад реке, и вода се повукла. У истом часу искочио је из јајета мравић другачији од све остале мравље деце.
— Гле, какав је! — узвикнула је мравица-бабица. — Је ли мрав?
Њен узвик сакупио је сав мрапљи народ, али су мишљења задуго била подељена. Мравуљак није личио на остале: био је велик и био је бео, док су сви други били црни, или у најгорем случају смеђи. Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече:
— Ако сам ја мрав — зашто се у мога сина сумња?
Племе постиђено саже главу, али сенка сумње остаде. Бели мрав — ко је још за таквог чуо? Искоса и потајице пратили су старци рашћење белог мравка, очекујући да једног дана, ипак, промени боју. Али, што је више растао, бели је мрав постајао све бељи. Мајка је слутила да је то због оне беле, снежне зиме, али како да то другима каже? Остали мравићи зачели су се, такође у дугим белим ноћима: зашто је само њен син бео?
Белко за мајчине муке није знао. Растао је и јачао, али га игре браће нису привлачиле, још мање скупљање хране за зиму. Уместо да тегли храну, Белко је пратио лет лептира, лелујање травки на ветру, шум потока. Дуго у ноћи остајао је будан следећи ход месеца и снено шапутање звезда. Ујутро, зато, није могао да се пробуди.
— Осим тога што је бео, он је и лењ! — прекорно рече Поглавица мрављег племена, а Белкова мајка поцрвене. За мраве нема тежега греха од лењости. Она поче будити Белка мало раније. Сада је на време стизао у школу, али је учитељ, свеједно, био незадовољан. Шта хоће та главата, бела наказа? Кога се у мрављем племену тиче шта раде звезде и лептири? За мрава је да научи све о налажењу хране, о узајамним дужностима и помагањима, о грађењу мравињака.
— Премного мисли и превише пита Белко! — изнесе Учитељ своју оптужбу, а Поглавица племена рече:
— Терај га да више учи и вежба!
Какву тек то збрку изазва! У учењу, у трчању, у раду — Белко је био спретнији од свих. Саплеменици више нису имали очи за њега.
— Гле, како се прави важан! — рекли би након сваког Белковог подвига, избегавајући да га приме у свој круг. Узалуд је несрећни Белко размишљао у чему је његова грешка. Узалуд се зарицао да ће бити бољи! Јер, што је он бивао бољи — браћа су све отвореније бежала од њега, све суровије одбијала да га приме у свој круг.
Тако је имао још више времена да посматра свет око себе. Колико је само мржње, колико глупости било у ливади! Је ли могао Белко да не примети како зелена жаба више од славујеве песме цени свој крекет? Је ли могао да не види како пуж мисли да је најпаметнији на свету? Шта да се за мравље ратове каже? Ој, Ој! Како су дрвени мрави мрзели жуте, жути црне, а сви: и црни, и црвени, и жути — њега само зато што је бео!
С чежњом у срцу одлазио је Белко на починак, увек се изнова надајући да ће у току спавања променити боју, увек изнова с ужасом запажајући да је остао исти, да је једино још мајци добродошао..
Био је већ у узрасту кад се напушта родитељски дом. »Како ће наћи невесту? Како засновати породицу?« — будила се обливена хладним знојем Белкова мајка, са страхом гледајући како се на леђима њеног сина нешто надиже, нешто пупи. Шта? Није могла да одреди: биле су то, у почетку, некакве гукице које су мировале извесно време. »Можда је то неко одступање у развоју? Можда га други неће ни опазити?« Покушавала је мајка да победи своју стрепњу, али није прошло ни два дана а из отеклине је избило нешто налик на крила. Већ следеће недеље забуне није било: крилца су се претворила у крила.
Бео мрав! Крилат мрав! Какав ужас!
Савет стараца донесе одлуку да се Белко искључи из племена. Нека се настани негде у близини, али нека живи сам. Погнуте главе, без отпора прихвати Белко своју судбину. Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер је онемогућивало пут к другима. Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род!
Крилати Белко поче и од сопствене сенке да бежи, у траве, све дубље, и све даље. Тако и на речну обалу изби.
— Гле, какво сребрно чудо! — застаде Белко задивљен блистањем реке и не примећујући да му се иза леђа прикрада хитра, зелена гуштерица. Када је угледа — учини му се да у лице смрти гледа, подскочи од ужаса, крила се сама од себе раширише, а струја ваздуха повуче га увис. Како је големо, како замршено било море трава и жбуња. Белко није могао да се поврати од чуда. Као лептири, као вилин-коњици, као птице и он најпрезренији међу презренима — лети! Лети, а испод њега промиче сребрна плоча воде, мравињаци ситнији од камичака, крошње липа!
Сав у грозници врати се Белко свом дому, али читаву ноћ није успео ока да склопи. Можда му се летење само приснило? Само као чудо у грозници приказало?
Како је споро свитала зора! Једва је Белко дочекао да сунце дотакне реку, па да излети и испроба снагу својих крила. Лепа Поглавичина кћи и остали мрављи народ сопственим очима нису могли да поверују. Који је још мрав летео? А, ипак! Крилати Белко све брже се дизао у висину. Како су малене сада биле крошње дрвећа, још мањи и безначајнији мравињак! Ој, како је летео Белко, прелетео ливаду и реку, осетио лагани умор у крилима и спустио се на златасту главицу маслачка.
— Како је леп! — узвикнуо је један зрикавац.
— Како брз! — прошапутао је маслачак. — Сигурно је мрављи краљ!
Крилато бело сироче ухвати вртоглавица од тих речи. Час му се чинило да то весела ливадска деца о њему говоре, час да се преварио. Ипак, заједно, с мраком стиже и Белко мравињаку. Можда и зато што је, поред осмеха мајке, приметио и осмех на лицу лепе Поглавичине кћери, ко зна? Свет испод њега ширио се у свој својој лепоти, а крила су му свакога дана постајала све бржа и све јача.
Тако једнога дана, одлете у небо више него икада. Није ни опазио да се под њим као злокобна крила врана — гомилају облаци. Изби брз и жесток пљусак. Белко био је изнад њега, али није могао а да не осети страх за мравињаком, да самога себе не прекори: »Баш сам будала! Зар ме не терају од себе, не презиру? Што бих ја бринуо о њима?
Али, љубав у њему била је јача и, само што пљусак мину, а Белко се стушти ка мравињаку. Ој како је беснела река! Како расла од изненада надошлих вода! Како јурила ка мравињаку. Али, јурио је и Белко, напрегао сву своју снагу и стигао до мравињака пре реке.
— Све остављајте и бежите! Река се излила из корита! — узвикнуо је једва долазећи до даха, а један охоли млади мрав насмејао му се у лице, упитавши:
— Мислиш ли да ти једини имаш очи?
Али, смех који је пропратио његове речи био је кратак: племе је добро начуљило уши и чуло хуку реке. Камо да беже нису знали, то ни сам Поглавица није знао. Све очи упрле су се у Белка. Одбацили су га: шта ако одбије да им покаже пут, ако одлети и не осврнувши се на племе? Крилати Белко и сам је неко време оклевао, а онда рече:
— Пођите за мном!
У свој моћни загрљај Белко прво узе своју мајку и однесе је на оближњи брежуљак. Затим, пренесе све старце и старице, јер млади су бежали и сами, безобзирно гурајући слабе и болесне. Још једном, последњи пут долете Белко мравињаку и у задњем часу зграби кошарицу с мрављом децом: матица воде ју је већ вукла к дну. Из груди мрављег племена изви се крик олакшања, а онда се мајке окренуше деци, старци скупљању имовине. На Белка се нико и не осврну, само што један од осрамоћених младића рече:
— Види га како се прави важан!
Била је то она једна, последња кап: стид и гнев зали образе Крилатог Белка. Он се поклони мајци и рече да одлази: хоће ли с њим — он више не може остати у племену!
Ошамућена од умора и страха мајка није знала шта да учини. Како да остави племе? Како да Белка остави самог? Зато рече:
— Остани, Белко! Племе ће знати да цени твој подвиг.
— Али, ја више не ценим племе! — изви се крик из груди Крилатог Белка, а племе у чуду остаде немо. Тога није било, нити ће бити! Он бунца. Који је још мрав својевољно отишао из племена, побунио се!
Узалуд су га задржавали! Погнуте главе, са сланом куглом у грлу Белко је кренуо низ брежуљак. У ушима му је зујало: сам! У читавом овом проклетом свету он је — сам! И нигде ни брата, ни друга. Уз следећи брежуљак једва је успео да се попне, а био је то брежуљак какав се за мравињак само желети може. Али, чему мравињак, ако у њему никога немаш? Као ледена вода обливала је Белка самоћа, кад зачу неко дахтање. Ко би то могао бити? Окрете се Белко лево, па десно: свуда унаоколо ширила се празнина. С тугом у срцу поче Белко да гради нови дом, али дахтање није престајало. Коначно му се поглед спусти низ брежуљак. И гле: полако и посрћући уз њега се пењала мајка, а придржавала ју је Поглавичина кћи. Не верујући да је таква срећа могућа — Белко се уштину за мишицу: чуда се само у лудим сновима догађају. За који часак привиђење ће се распршити као облак ношен олујом. Он ће поново бити сам!
Али, безразложно је самоме себи наносио бол. Две мравице пењале су се ка њему, осмехујући се, а на источној страни неба растао је месец бео и крилат, као најкрилатији бели мрав на свету.