Вила зида град
Град градила б'jела вила
Ни на небу ни на земљу, Но на грану од облака; На град гради тpoje врата: Jедна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Tpeha врата од шкерлета. Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћep удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сjеди, Сама сjеди, погледуjе, Ђе се муњa с громом игра, Мила сестра су два брата, А невjеста с два ђевepa; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера. |
Како је постала звезда Даница
Девојка је Сунцу говорила:
„Јарко, Сунце, љепша сам од тебе! Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изађи на то равно небо, Ја ћу изић’ за гору на воду”. Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду. Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање. Кол’ко се је ашик учинило, Три пут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку Да је узме себи за љубовцу. Од ње поста звијезда Даница. |
Сунце ће све огрејати
Јарко Сунце на пут полазаше,
За њим мила мајка пристајаше: „Јарко Сунце, куд ћеш на конаке, Ко ће теби вечерицу дати, Ко ће теби ложницу стерати, Ко ће тебе рано пробудити Да огријеш земљу и градове, А и ону малу сиротињу, Голу, босу и неопасану”. „Не брини се, моја мила мајко, У Бога ћу бити на конаку. Божја мати, вечерицу дати, Божја мати, ложницу стерати, Божја мати, рано пробудити Да огријем земљу и градове; А и ону млогу сиротињу, Голу, босу и неопасану”. |
Да су виле откуп узимале
Што се оно на истоку сјаше?
Ја л’ је сунце, ја л’ је јасан мјесец; Ја л’ Даница међу звјездицама, Ја л’ су виле Мару уграбиле? Нит’ је сунце, нит’ јасан мјесец, Нит’ Даница међу звјездицама, Већ су виле Мару уграбиле. Бабо Мару на откупе иште, Ал’ су виле бабу говориле: „Да су виле откуп узимале, Сву би гору златом позлатиле, А коње би сребром потковале”. |