Отворио сам прозор
Отворио сам прозор
и мрак је ушао у собу и појео је ствари... Само није појео, само није појео Горданин палац у устима. Звезде
Кад нека звезда непажљива
заспи у топлој ноћи лета, златари је украду и од ње праве за децу сјајна златна дугмета. Звезде на небу треба да стоје и нико не срне да их скине! Ал кад се од њих дугмета скроје што деци тако лепо стоје – и онда су фине, и онда су фине... Рат
Стамболској принцези
стигао је гост, принц такође, ал' прилично прост: чачкао је нос! Због тога је – тра-та-та-та – дошло и до рата. Освојен је један – миндерлук; прободен је један – празилук; обешен је један – чивилук. Кад седам веселих дечака
Кад седам веселих дечака
угази у седам пролећних бара – изађе седам пијаних чизмара. Кад седам пијаних чизмара прошета кроз седам пекара – изађе седам белих млинара. Кад седам белих млинара уђе код седам посластичара – изађе седам бркатих каплара. Кад седам бркатих каплара по седам тавана протумара – изађе седам црних оџачара. Кад седам црних оџачара умире седам стрпљивих бака – гле! зева седам сањивих дечака! Мали живот
Док неко пије
– ја ПИЈУЦКАМ. Док неко гризе – ја само ГРИЦКАМ. Док неко глође – ја само ГЛОЦКАМ. Док неко боде – ја само БОЦКАМ. Док неко пева – ја ПЕВУЦКАМ. Док неко дрема – ја ДРЕМУЦКАМ. Док неко ради – ја РАДУЦКАМ... И тако мало, ситно ЖИВУЦКАМ. |
Ловац и лав
Било је касно лето,
дан се скратио битно. На лето и на све то киша је кишила ситно. То је било, да не слажем, давно... На прашуму и остало воће спустило се предвечерје тавно, сан ме вара, час неће – час хоће. Сан ме вара на дрвеној грани, тражи цвеће а на мене слеће. Успавај ме, ноћи, ко ти брани, прашума се успавати неће. И кад први сан на очи седе, и кад други доне сасвим близу – ја осетих да ме нешто једе, да ме неки секутићи гризу. Бацим поглед, а поглед се врати, звекне хладно о нечије око. Тражим ногу, место ње се клати једна глава, већ стигла високо. То је била глава једног лава, страшног лава, ал' то није битно. Ја му рекох: каква је то слава красти ноге и глоцкати ситно!? Лав урликну: зар сам пао с дуда? Глођем нокте и чарапе труле! Ви сте – чавка, црв, буба, мрва, луда. Ништа, мање од ништа, нула, две нуле, три нуле! Ја полако вратим ноге горе опростим му чарапе и нокат. Кажем: чудно, насртљиви створе – ви сте глават, рукат, окат. Погледајте, моја рука прети да прекрати младости вам чар!... У животу није тешко мрети, ал' живети – већ је тежа ствар! Лав понови: зар сам пао с дуда? Глонем нокте и чарапе труле! Ви сте – чавка, црв, буба, мрва, луда, ништа, мање од ништа, нула, две нуле, три нуле! Хм, хм! рекох, с нешто мало претње, Како чух и ако добро чух Пијани сте ил' вам неке сметње разарају трбух, њух и слух? Било је касно лето, дан се скратио битно... На лето и на све то киша је кишила ситно. Као прво – везах га за дрво. Кажи: нећу више! Као друго – заврнух му уво. Кажи: нећу више! Као треће – погледах га суво. Кажи: нећу више! Лав ме шутну изненада ногом! Ја му вратих чвргу сред челенке (Леле, Ленке, сред жуте челенке!) Он промрси нешто као: збогом... Било је касно лето, дан се скратио битно... На лето и на све то киша је кишила ситно. |