Први чин
II сцена
МАЈКА, БИБЕРЧЕ
МАЈКА: Шта је: опет било? (Биберче ћути.)
Хајде, пружи руку!
Ти знаш да је ружно
кад се деца туку.
(Гледа огреботину.)
Треба да разумеш: јачи су од тебе.
Видиш како тај зна добро да огребе.
БИБЕРЧЕ: И он, исто тако, добио је своје.
МАЈКА: Ружно је кад свађе међ вама постоје.
БИБЕРЧЕ: Његова је пакост за све ово крива:
непрестано, прети, увек изазива.
Рекао је опет оно што и јуче:
да ће једном руком мене да истуче.
Показао сам му да није баш тако.
МАЈКА: Убудуће, сине, учини овако:
ако неко почне да те претњом гони.
замоли га лепо да се с пута склони.
Ако неће, него жељан борбе приђе,
најбоље ће бити да се заобиђе,
јер и сам увиђаш свађа чему води.
Немој ово више да ти се догоди.
БИБЕРЧЕ: Мислио сам борба да је начин бољи.
Ал добро, по твојој нека буде вољи.
МАЈКА: И да те ме чекам, дођи што пре кући.
БИБЕРЧЕ: Ништа се не брини, нећу се потући.
(Мајка одлази. Налази Стогодан.)