Други чин
2. сцена
ГРДИЛО, ТУЊО, пређашњи
ГРДИЛО: Ја сам спреман да се успротивим али.
(Реакција присутних: »Оооо!«)
ЦАРИЦА: О, је ли истина?! Ја већ тугу блажим.
ГРДИЛО: Истина је. Само, од царице тражим
свечано, пред свима, да ми да реч своју:
ако страшну алу победим у боју,
па једном заувек прође ова језа,
да ће се за мене удати принцеза.
ЦАРИЦА: Нека тако буде - реч полажем часну,
руку моје кћери и захвалност гласну
нек добије онај који алу свлада
(Аплауз присутних.)
ЗВЕЗДАН: (Показује на пешчани сат који држи у руци.)
Треба да се што пре вратите до града,
јер се већ полако ближе страшни часи.
ЦАРИЦА: (Дивни) Плачеш. Твоје лице врела суза кваси.
Никад ми још није тако тешко било.
Ипак има наде: браои те Грдило.
ГРДИЛО: До последњег даха!
ЦАРИЦА: Сад обриши сузе,
јер те храбри витез у заштиту узе.
ГРДИЛО: Ако је не спасем и ја ћу се потом
занавек растати са својим животом.
ЦАРИЦА: Храбар сд, зато ме греје нада нека.
Ако срећно прођеш - тебе круна чека!
(Грдило се поклони.)
СТРАХ: (ГРДИЛУ.) Та ваша одлучност достојна је хвале.
КУКАВИЧКИ: Пазите се добро, јер ту нема шале.
СТРАХ: Ала вам је као кућа на два спрата.
КУКАВИЧКИ: А сем тога вешто пламеном барата.
СТРАХ: Ако помоћ треба, реч вам моја тврда, ми чекамо спремни...
СТРАХ, КУКАВИЧКИ:... иза оних брда.
ЦАРИЦА: Остани са срећом. Знам да није лако
ал биће све добро. Говорим ти тако
мада моју наду опет слутња мења.
Збогом, кћери моја!
ДИВНА: Мајко, довиђења!
(Царица и пратња одлазе.)