II сцена
ДИВНА, ГРДИЛО, ТУЊО, ЦАРИЦА, КУКАВИЧКИ, СТРАХ, ПРИНЦЕЗЕ, ДВОРАНИ
ЦАРИЦА: (Загрли Дивну.)
Чедо моје! Још те обузима страва:
осећам како ти рука подрхтава;
и лице ти бледо, срце јако куца,
у очима, видим, још ти страх светлуца.
Биће сад све добро, чедо моје златно:
несрећа је прошла, прошла неповратно.
Зато твојим лицем нека осмех зрачи.
ДИВНА: Уморна сам, мајко. Сад ме сан привлачи.
ЦАРИЦА: Дан је био тежак - да не може гори!
Отиди у собу, добро се одмори.
(Пољуби је. Дивна. одлази. Грдило даје. знак Туњу, који отвара торбу у којој се налази глава але.)
ЦАРИЦА: (Загрли Дивну.)
Чедо моје! Још те обузима страва:
осећам како ти рука подрхтава;
и лице ти бледо, срце јако куца,
у очима, видим, још ти страх светлуца.
Биће сад све добро, чедо моје златно:
несрећа је прошла, прошла неповратно.
Зато твојим лицем нека осмех зрачи.
ДИВНА: Уморна сам, мајко. Сад ме сан привлачи.
ЦАРИЦА: Дан је био тежак - да не може гори!
Отиди у собу, добро се одмори.
(Пољуби је. Дивна. одлази. Грдило даје. знак Туњу, који отвара торбу у којој се налази глава але.)