Први чин
III сцена
СТОГОДАН, БИБЕРЧЕ
СТОГОДАН: Здраво!
БИБЕРЧЕ: Здраво, деко!
СТОГОДАН: Хајде, приђи деди!
(Скида торбу с рамена).
Има овде воћа. Узми па поједи.
БИБЕРЧЕ: Зашто ми доносиш? Башта ти је мала.
Треба..
СТОГОДАН: Не говори!
БИБЕРЧЕ: Добро, деко. Хвала.
(Узме јабуку, загледа је.) О
СТОГОДАН: Шта чекаш? Загризи!
БИБЕРЧЕ: Не бих овог пута.
Просто им је жао. Тако је сва жута,
као да је златна.
СТОГОДАН: Нису златне моје.
Ал има и таквих, и златне постоје.
БИБЕРЧЕ: А где?
СТОГОДАН: У причама.
БИБЕРЧЕ: Деко!
СТОГОДАН: Шта је чедо?
БИБЕРЧЕ: Од тих пиича неку да л’ би приповедо?
СТОГОДАН: Бих радо, ал слабо сећање ме служи.
БИБЕРЧЕ: Где запнеш - измисли па даље продужи.
СТОГОДАН: (Замисли се.) Знам једну, ал тужну.
БИБЕРЧЕ: Не знаш смешну неку?
СТОГОДАН: Не знам. Неће ваљда сузе да потеку?
БИБЕРЧЕ: Неће сузе, само жао ће ми бити.
СТОГОДАН: Ако и заплачеш, не мораш их крити....
Царевина једна беше ко врт цветни.
Поданици њени богати и сретни:
радили су вредно, били вични знању,
живели весело и у благостању.
А цар, да не причам, имао је свега.
Да си тада нешто живео код њега!
Али од читавог баснословног блага
њему, ипак, беше понајвише драга
једна воћка: чудна, необична, ретка.
Пре би се решио читавог иметка
него што би дао да њу неко сруши.
БИБЕРЧЕ: Зашто?
СТОГОДАН: Буди стрпљав и начуљи уши.
Ево шта њу тако необичном чини:
на њој роде увек, једном у години,
две златне јабуке. Када она цвета
то је право славље. Али једног лета...
БИБЕРЧЕ: Знам, јабуку једну украо је неко!
СТОГОДАН: (Разочарано.) Ти знаш причу?
БИБЕРЧЕ: Не знам. Причај даље, деко.
СТОГОДАН: Да, украо. А цар у груди се буса.
Вођа страже своје војнике дрмуса
- нико ништа не зна. Да умање муку,
решише бар другу да спасу јабуку:
оружана стража под воћком је стала.
Кад, у пола ноћи, појави се - ала!
Сви се разбежаше - страх им кости тресе!
Тако је и другу могла да однесе.
Несрећни цар свисну од туге, и једи
па царица тужна трон царски наследи.
Већ је изгледало: царство ће да падне.
Ала је тражила од царице јадне
јабуке од злата. Ал где да се створе?
Чудовиште све је постајало горе:
претило је да ће жаром своје ватире
у прах и пепео цео град да сатре.
Одлучише: место јабуке од злата
да пре сваке зоре буде али дата
по једна девојка. То је био данак.
БИБЕРЧЕ: Царица је на то дала свој пристанак?!
СТОГОДАН: Морала је али девојке да шаље.
БИБЕРЧЕ: Деко, причај брзо! Шта је било даље?
СТОГОДАН: Одлазиле тако све једна по једна.
Несрећа царици беше очигледна
тек икад су почеле да иду принцезе.
Царица је често дрхтала од језе
при помисли да ће у ддућу среду
и њена кћи мила да буде на реду.
БИБЕРЧЕ: А крај, деко? Шта се десило на крају?
СТОГОДАН: Нема краја. Те ће несреће да трају
све док се не нађе неки јунак јачи да убије алу.
БИБЕРЧЕ: И кћи цара значи настрадаће?
СТОГОДАН: Ако царица до среде
одважног јунака неког не доведе.
Само - како? Ствар је исувише смела.
БИБЕРЧЕ: Па зар нема људи за јуначка дела?
СТОГОДАН: Ретки су када се о животу ради.
БИБЕРЧЕ: Али ако алу неко изненади
на спавању? - може да јој падне глава.
СТОГОДАН: Како може, када у језеру
спава. Лукава је она, своју главу пази.
Дај ми штап - без њега тешко старост гази.
(Биберче му додаје штап.)
БИБЕРЧЕ: А да ли је ала баш толико јака?
СТОГОДАН: Да видиш и није за правог јунака.
(Стогодан одлази. Биберче за један тренутак остаје замишљен. Узима мач.)
СТОГОДАН: Здраво!
БИБЕРЧЕ: Здраво, деко!
СТОГОДАН: Хајде, приђи деди!
(Скида торбу с рамена).
Има овде воћа. Узми па поједи.
БИБЕРЧЕ: Зашто ми доносиш? Башта ти је мала.
Треба..
СТОГОДАН: Не говори!
БИБЕРЧЕ: Добро, деко. Хвала.
(Узме јабуку, загледа је.) О
СТОГОДАН: Шта чекаш? Загризи!
БИБЕРЧЕ: Не бих овог пута.
Просто им је жао. Тако је сва жута,
као да је златна.
СТОГОДАН: Нису златне моје.
Ал има и таквих, и златне постоје.
БИБЕРЧЕ: А где?
СТОГОДАН: У причама.
БИБЕРЧЕ: Деко!
СТОГОДАН: Шта је чедо?
БИБЕРЧЕ: Од тих пиича неку да л’ би приповедо?
СТОГОДАН: Бих радо, ал слабо сећање ме служи.
БИБЕРЧЕ: Где запнеш - измисли па даље продужи.
СТОГОДАН: (Замисли се.) Знам једну, ал тужну.
БИБЕРЧЕ: Не знаш смешну неку?
СТОГОДАН: Не знам. Неће ваљда сузе да потеку?
БИБЕРЧЕ: Неће сузе, само жао ће ми бити.
СТОГОДАН: Ако и заплачеш, не мораш их крити....
Царевина једна беше ко врт цветни.
Поданици њени богати и сретни:
радили су вредно, били вични знању,
живели весело и у благостању.
А цар, да не причам, имао је свега.
Да си тада нешто живео код њега!
Али од читавог баснословног блага
њему, ипак, беше понајвише драга
једна воћка: чудна, необична, ретка.
Пре би се решио читавог иметка
него што би дао да њу неко сруши.
БИБЕРЧЕ: Зашто?
СТОГОДАН: Буди стрпљав и начуљи уши.
Ево шта њу тако необичном чини:
на њој роде увек, једном у години,
две златне јабуке. Када она цвета
то је право славље. Али једног лета...
БИБЕРЧЕ: Знам, јабуку једну украо је неко!
СТОГОДАН: (Разочарано.) Ти знаш причу?
БИБЕРЧЕ: Не знам. Причај даље, деко.
СТОГОДАН: Да, украо. А цар у груди се буса.
Вођа страже своје војнике дрмуса
- нико ништа не зна. Да умање муку,
решише бар другу да спасу јабуку:
оружана стража под воћком је стала.
Кад, у пола ноћи, појави се - ала!
Сви се разбежаше - страх им кости тресе!
Тако је и другу могла да однесе.
Несрећни цар свисну од туге, и једи
па царица тужна трон царски наследи.
Већ је изгледало: царство ће да падне.
Ала је тражила од царице јадне
јабуке од злата. Ал где да се створе?
Чудовиште све је постајало горе:
претило је да ће жаром своје ватире
у прах и пепео цео град да сатре.
Одлучише: место јабуке од злата
да пре сваке зоре буде али дата
по једна девојка. То је био данак.
БИБЕРЧЕ: Царица је на то дала свој пристанак?!
СТОГОДАН: Морала је али девојке да шаље.
БИБЕРЧЕ: Деко, причај брзо! Шта је било даље?
СТОГОДАН: Одлазиле тако све једна по једна.
Несрећа царици беше очигледна
тек икад су почеле да иду принцезе.
Царица је често дрхтала од језе
при помисли да ће у ддућу среду
и њена кћи мила да буде на реду.
БИБЕРЧЕ: А крај, деко? Шта се десило на крају?
СТОГОДАН: Нема краја. Те ће несреће да трају
све док се не нађе неки јунак јачи да убије алу.
БИБЕРЧЕ: И кћи цара значи настрадаће?
СТОГОДАН: Ако царица до среде
одважног јунака неког не доведе.
Само - како? Ствар је исувише смела.
БИБЕРЧЕ: Па зар нема људи за јуначка дела?
СТОГОДАН: Ретки су када се о животу ради.
БИБЕРЧЕ: Али ако алу неко изненади
на спавању? - може да јој падне глава.
СТОГОДАН: Како може, када у језеру
спава. Лукава је она, своју главу пази.
Дај ми штап - без њега тешко старост гази.
(Биберче му додаје штап.)
БИБЕРЧЕ: А да ли је ала баш толико јака?
СТОГОДАН: Да видиш и није за правог јунака.
(Стогодан одлази. Биберче за један тренутак остаје замишљен. Узима мач.)