3. сцена
БИБЕРЧЕ, ДОБРИСА, СВАДИША
БИБЕРЧЕ: Ста ви то радите? Каква је то игра?
(Они су се толико унели у игру да на њега не обраћају пажњу. Добриши.)
А шта ти представљаш: лава илл тигра?
ДОБРИША: Нерној да нам сметаш. (Свадиши.)
Чекај мало! Стани! Шта ћеш ако ала ударац одбрани?
СВАДИША: Није страшно, јер њу један удар склања.
(Склања му руку којотн се. био заштитио.)
Прилика за успех опет није мања.
(Нагло га »пробада«. Добриша покушава да се извуче.)
Ма, не можеш никуд побећи од мача.
БИБЕРЧЕ: А ко се то спрема алу да надјача?
СВАДИША: Не знате га - друг наш.
БИБЕРЧЕ: Сигунно је снажан?
СВАДИША: Па... и није тако, али је одважан.
БИБЕРЧЕ: О!
СВАДИША: Ви то не знате, мђсте тога свесни,
како је он страшан када се разбесни.
БИБЕРЧЕ: О!
СВАДИША: Гледај: од њега модрице су ове!
(Показује руку и образ.)
БИБЕРЧЕ: Реци ми, молим те, како се он зове?
СВАДИША: Биберче.
БИБЕРЧЕ: Зар збиља?!
СВАДИША: Шта се чудиш томе?
Да га ниси знао?
БИБЕРЧЕ: Па знам га, дабоме.
ДОБРИША: Да не носиш, можда, о њему вест неку?
БИБЕРЧЕ: Дабоме да носим.
СВАДИША: (Губећи стрпљење.) Е, овом човеку
фали нешто! Причај!
ДОБРИША: (Биберчету.) Ал ти мислиш споро!
БИБЕРЧЕ: А где му је мајка?
СВАДИША: (У неприлици.) Вратиће се скоро.
БИБЕРЧЕ: Морам да је чекам, да чује и она.
ДОБРИША И СВАДИША: Ма, ми разгласимо одмах на сва звона -
чуће сви! Говори!
ДОБРИША: Је л’ дошло до туче?
БИБЕРЧЕ: Дошло је.
ДОБРИША И СВАДИША: И?!
БИБЕРЧЕ: Чујте: срео сам га јуче;
пита ме: »Куд идеш?« »У село.« »Де,
прика, поздрави Добришу, учини толико!«
(Намерно се окрене Свадиши.)
ДОБРИША: То сам ја!
БИБЕРЧЕ: Зар?
ДОБРИША: Јесам.
БИБЕРЧЕ: Е, добро кад јеси.
Тако рече: »Поздрав Добриши пренеси
и јави ми глава да ми чврсто стоји
а да страшна ала више не постоји.«
(Добриша и Свадиша од радости скоче, лупају рукама.)
А ти си... Свадиша?
СВАДИША: Да, Свадиша - млађи.
БИБЕРЧЕ: Изгледа ми са њим да си ти у свађи?
СВАДИША: Па... и нисам.
(Биберче погледа Добришу.)
ДОБРИША: Није, истина је пуна.
БИБЕРЧЕ: Он је спреман с тобом да се разрачуна.
СВАДИША: Знаш, дак је ту био, ама - ни због чега,
туко је он мене туко сам ја њега.
Кад је отишао било ми је жао.
БИБЕРЧЕ: А зашто? Због чега?
СВАДИША: Ни сам не бих знао.
Можда што је био одважан, и смео.
Пружићу му руку ако буде хтео.
БИБЕРЧЕ: (Прихвата пружену руку.)
Да не прими руку, зар постоји неко!
ДОБРИША: Нисмо чули - где је?
СВАДИША: Да ли је далеко?
БИБЕРЧЕ: Улази у село можда овог часа.
(Добриша и Свадиша се погледају у чуду.)
Можда ће одавде на нас да набаса.
(Они појуре на ту страну коју им је показао Биберче.)
А можда одавде налази крадом.
(Појуре на супротну страну.)
Можда је пред вама и главом и брадом.
(Добриша и Свадиша се окрећу према Биберчету. Он им се смешка. Препознају га. Неколико тренутака не могу да се поврате.)
ДОБРИША: (Упирући прслом.) Б... Б... Биберле!
СВАДИША: То н... не би в... веровао н... нико!
ДОБРИША: К... к... како да порастеш?!
СВАДИША: Откуд о... о... оволико?!
БИБЕРЧЕ: Причаћу вам. Шта сте - узбуђени?
СВАДИША: В... в... врло.
Н... н... не аногу да п... п... причам.
ДОБРИСА: М... мене стегло г... г... грло.
БИБЕРЧЕ: Смирите се, људи бруку ће да виде.
ДОБРИША: М... м... мени је већ боље.
СВАДИША: П... п... пази! Деда иде!
ДОБРИША: П... п... полако му реци.
СВАДИША: Т... т... те су ствари гадне.
М... м... могао би стари од чуда да п... п... падне.
(Долази Стогодан.)
БИБЕРЧЕ: Ста ви то радите? Каква је то игра?
(Они су се толико унели у игру да на њега не обраћају пажњу. Добриши.)
А шта ти представљаш: лава илл тигра?
ДОБРИША: Нерној да нам сметаш. (Свадиши.)
Чекај мало! Стани! Шта ћеш ако ала ударац одбрани?
СВАДИША: Није страшно, јер њу један удар склања.
(Склања му руку којотн се. био заштитио.)
Прилика за успех опет није мања.
(Нагло га »пробада«. Добриша покушава да се извуче.)
Ма, не можеш никуд побећи од мача.
БИБЕРЧЕ: А ко се то спрема алу да надјача?
СВАДИША: Не знате га - друг наш.
БИБЕРЧЕ: Сигунно је снажан?
СВАДИША: Па... и није тако, али је одважан.
БИБЕРЧЕ: О!
СВАДИША: Ви то не знате, мђсте тога свесни,
како је он страшан када се разбесни.
БИБЕРЧЕ: О!
СВАДИША: Гледај: од њега модрице су ове!
(Показује руку и образ.)
БИБЕРЧЕ: Реци ми, молим те, како се он зове?
СВАДИША: Биберче.
БИБЕРЧЕ: Зар збиља?!
СВАДИША: Шта се чудиш томе?
Да га ниси знао?
БИБЕРЧЕ: Па знам га, дабоме.
ДОБРИША: Да не носиш, можда, о њему вест неку?
БИБЕРЧЕ: Дабоме да носим.
СВАДИША: (Губећи стрпљење.) Е, овом човеку
фали нешто! Причај!
ДОБРИША: (Биберчету.) Ал ти мислиш споро!
БИБЕРЧЕ: А где му је мајка?
СВАДИША: (У неприлици.) Вратиће се скоро.
БИБЕРЧЕ: Морам да је чекам, да чује и она.
ДОБРИША И СВАДИША: Ма, ми разгласимо одмах на сва звона -
чуће сви! Говори!
ДОБРИША: Је л’ дошло до туче?
БИБЕРЧЕ: Дошло је.
ДОБРИША И СВАДИША: И?!
БИБЕРЧЕ: Чујте: срео сам га јуче;
пита ме: »Куд идеш?« »У село.« »Де,
прика, поздрави Добришу, учини толико!«
(Намерно се окрене Свадиши.)
ДОБРИША: То сам ја!
БИБЕРЧЕ: Зар?
ДОБРИША: Јесам.
БИБЕРЧЕ: Е, добро кад јеси.
Тако рече: »Поздрав Добриши пренеси
и јави ми глава да ми чврсто стоји
а да страшна ала више не постоји.«
(Добриша и Свадиша од радости скоче, лупају рукама.)
А ти си... Свадиша?
СВАДИША: Да, Свадиша - млађи.
БИБЕРЧЕ: Изгледа ми са њим да си ти у свађи?
СВАДИША: Па... и нисам.
(Биберче погледа Добришу.)
ДОБРИША: Није, истина је пуна.
БИБЕРЧЕ: Он је спреман с тобом да се разрачуна.
СВАДИША: Знаш, дак је ту био, ама - ни због чега,
туко је он мене туко сам ја њега.
Кад је отишао било ми је жао.
БИБЕРЧЕ: А зашто? Због чега?
СВАДИША: Ни сам не бих знао.
Можда што је био одважан, и смео.
Пружићу му руку ако буде хтео.
БИБЕРЧЕ: (Прихвата пружену руку.)
Да не прими руку, зар постоји неко!
ДОБРИША: Нисмо чули - где је?
СВАДИША: Да ли је далеко?
БИБЕРЧЕ: Улази у село можда овог часа.
(Добриша и Свадиша се погледају у чуду.)
Можда ће одавде на нас да набаса.
(Они појуре на ту страну коју им је показао Биберче.)
А можда одавде налази крадом.
(Појуре на супротну страну.)
Можда је пред вама и главом и брадом.
(Добриша и Свадиша се окрећу према Биберчету. Он им се смешка. Препознају га. Неколико тренутака не могу да се поврате.)
ДОБРИША: (Упирући прслом.) Б... Б... Биберле!
СВАДИША: То н... не би в... веровао н... нико!
ДОБРИША: К... к... како да порастеш?!
СВАДИША: Откуд о... о... оволико?!
БИБЕРЧЕ: Причаћу вам. Шта сте - узбуђени?
СВАДИША: В... в... врло.
Н... н... не аногу да п... п... причам.
ДОБРИСА: М... мене стегло г... г... грло.
БИБЕРЧЕ: Смирите се, људи бруку ће да виде.
ДОБРИША: М... м... мени је већ боље.
СВАДИША: П... п... пази! Деда иде!
ДОБРИША: П... п... полако му реци.
СВАДИША: Т... т... те су ствари гадне.
М... м... могао би стари од чуда да п... п... падне.
(Долази Стогодан.)