IV сцена
БИБЕРЧЕ, СТРАЖАР, ЦАРИЦА, ГРДИЛО, СТРАХ, КУКАВИЧКИ, ДВОРАНИ, ПРИНЦЕЗЕ
БИБЕРЧЕ: Мој поздрав, светлости!
СТРАЗАР: Улази на срилу!
ЦАРИЦА: Кога тражиш?
БИБЕРЧЕ: Тражим вашу кћерку милу.
ЦАРИЦА: А зашто?
БИБЕРЧЕ: Ја желим да ми буде жена.
СВИ: Ооо!
ЦАРИЦА: Гле!
ГРДИЛО: Е, ово је дрскост нечувена!
Бежи одмах, јер мач почеће да ради.
(Хвата се за мач.)
БИБЕРЧЕ: (Одговори истом мером.)
Ал и мој мач може да вас изненади.
ЦАРИЦА: Причекај, Грдило! Моју кћерку просиш?
БИБЕРЧЕ: Да.
ЦАРИЦА: А да ли ти за то какав разлог носиш?
БИБЕРЧЕ: Највећи је иразлог то што ми је драга.
ЦАРИЦА: То није довољно.
БИБЕРЧЕ: Добро. Моја снага
свладала је алу. Је л’ то разлог јачи?
ЦАРИЦА: Без доказа тврдња та ништа не значи.
ГРДИЛО: Али откуд може доказ да вам пружи
кад се, очигледно, неистином служи.
БИБЕРЧЕ: Вама доказ треба? Ево вам: рог але!
(Вади рог.)
ГРДИЛО: Зар ти мислиш да смо заста будале?
Зар то рог аждајин? Луде од нас прави.
СТРАХ: Украо га волу.
КУКАВИЧКИ: Или некој крави.
ЦАРИЦА: Видећемо одмах да ли је у праву.
Нек сместа донесу аждајину главу!
(Туњо приноси торбу са главом але.)
СТРАХ: (Погледа у торбу.) Чудно! Нема рога!
КУКАВИЧКИ: (Ставља рог на његово место.)
Мера му је иста!
ЦАРИЦА: Шта кажеш, Грдило?
ГРДИЛО: (Збуњен.) Чудно је, заиста.
Само још једанпут да се сетиро свега.
(шета, мрмља за себе, маше рукама, »сећа се«)
Па да, сад знам откуд овај рог код њега.
(Лупи се руком по челу.)
Их, како сам тако неопрезан био!
После скрашне борбе, кад сам је убио,
пођох на језеро да сперем крв с мача.
Дивна пође да се умије. Од плача!
њено лепо лице ме беше баш чисто.
А и Туњо с нама пошао је исто.
За то време он се пришуњао крадом
па је рог узео. Хоћеш мојим радом
а мојим херојством ти славу да стичеш.
Е, то неће бити! (Тргне мач.)
ЦАРИЦА: Престани да вичеш!
Шта ти кажеш на то? Реци сасвим мирно.
БИБЕРЧЕ: Све је неистина. Лаже безобзирно.
ГРДИЛО: Хоћеш да ућутиш?!
БИБЕРЧЕ: Саме лажи ређа.
ГРДИЛО: Ви му допуштате да ме тако вређа?
ЦАРИЦА: Ја хоћу истину. Зато љутњу мани.
БИБЕРЧЕ: Кунем се: истина на мојој је страни.
ГРДИЛО: Хоћете истину? Па добро, баш нека.
Ја доказа имам код овог човека.
(Довлачи Туња.) Он је био сведок - мислиим то зна свако.
Истину од њега дознаћете лако. (Туњу, широким гестовима.)
Објаснићеш нашем величанству: прво -
да сам се ја с алиом борио и хрво
и да је од мога прободена мача;
друго - да се овај наметљивац пача
на двору, а тамо - не виде га нико;
треће... Али биће довољно толилко.
(Пантомимска сцена у којој Туњо, понављајући скоро у потпуности Грдилове покрете, описује оно што му је малопре речено.)
Истина је, ваљда, сад потпуно знана.
ЦАРИЦА: Донекле. Баш није сасвим поуздана,
јер Туњо је... сметен.
ГРДИЛО: Боље рећи... луда,
па сте према њему опрезра отуда;
Да л’ је Звездан луда?
ЋАРИЦА: Шта ти на ум пада!
ГРДИЛО: Ако није луда, зовните га тада.
Он последњи са мном на језеру беше
онда, кад сви срамну одлуку донеше
да побегну.
ЦАРИЦА: Звездан нека дође сместа!
(Дворанин понавља царичину наредбу, окренут у правцу одакле ће наћи Звездан.)
ГРДИЛО: Биће сведок мога искреног протеста.
ЦАРИЦА: Ако тако буде онда све се мења:
вероваћу сасвим, нема двоумљења. (Долази Звездан.)
БИБЕРЧЕ: Мој поздрав, светлости!
СТРАЗАР: Улази на срилу!
ЦАРИЦА: Кога тражиш?
БИБЕРЧЕ: Тражим вашу кћерку милу.
ЦАРИЦА: А зашто?
БИБЕРЧЕ: Ја желим да ми буде жена.
СВИ: Ооо!
ЦАРИЦА: Гле!
ГРДИЛО: Е, ово је дрскост нечувена!
Бежи одмах, јер мач почеће да ради.
(Хвата се за мач.)
БИБЕРЧЕ: (Одговори истом мером.)
Ал и мој мач може да вас изненади.
ЦАРИЦА: Причекај, Грдило! Моју кћерку просиш?
БИБЕРЧЕ: Да.
ЦАРИЦА: А да ли ти за то какав разлог носиш?
БИБЕРЧЕ: Највећи је иразлог то што ми је драга.
ЦАРИЦА: То није довољно.
БИБЕРЧЕ: Добро. Моја снага
свладала је алу. Је л’ то разлог јачи?
ЦАРИЦА: Без доказа тврдња та ништа не значи.
ГРДИЛО: Али откуд може доказ да вам пружи
кад се, очигледно, неистином служи.
БИБЕРЧЕ: Вама доказ треба? Ево вам: рог але!
(Вади рог.)
ГРДИЛО: Зар ти мислиш да смо заста будале?
Зар то рог аждајин? Луде од нас прави.
СТРАХ: Украо га волу.
КУКАВИЧКИ: Или некој крави.
ЦАРИЦА: Видећемо одмах да ли је у праву.
Нек сместа донесу аждајину главу!
(Туњо приноси торбу са главом але.)
СТРАХ: (Погледа у торбу.) Чудно! Нема рога!
КУКАВИЧКИ: (Ставља рог на његово место.)
Мера му је иста!
ЦАРИЦА: Шта кажеш, Грдило?
ГРДИЛО: (Збуњен.) Чудно је, заиста.
Само још једанпут да се сетиро свега.
(шета, мрмља за себе, маше рукама, »сећа се«)
Па да, сад знам откуд овај рог код њега.
(Лупи се руком по челу.)
Их, како сам тако неопрезан био!
После скрашне борбе, кад сам је убио,
пођох на језеро да сперем крв с мача.
Дивна пође да се умије. Од плача!
њено лепо лице ме беше баш чисто.
А и Туњо с нама пошао је исто.
За то време он се пришуњао крадом
па је рог узео. Хоћеш мојим радом
а мојим херојством ти славу да стичеш.
Е, то неће бити! (Тргне мач.)
ЦАРИЦА: Престани да вичеш!
Шта ти кажеш на то? Реци сасвим мирно.
БИБЕРЧЕ: Све је неистина. Лаже безобзирно.
ГРДИЛО: Хоћеш да ућутиш?!
БИБЕРЧЕ: Саме лажи ређа.
ГРДИЛО: Ви му допуштате да ме тако вређа?
ЦАРИЦА: Ја хоћу истину. Зато љутњу мани.
БИБЕРЧЕ: Кунем се: истина на мојој је страни.
ГРДИЛО: Хоћете истину? Па добро, баш нека.
Ја доказа имам код овог човека.
(Довлачи Туња.) Он је био сведок - мислиим то зна свако.
Истину од њега дознаћете лако. (Туњу, широким гестовима.)
Објаснићеш нашем величанству: прво -
да сам се ја с алиом борио и хрво
и да је од мога прободена мача;
друго - да се овај наметљивац пача
на двору, а тамо - не виде га нико;
треће... Али биће довољно толилко.
(Пантомимска сцена у којој Туњо, понављајући скоро у потпуности Грдилове покрете, описује оно што му је малопре речено.)
Истина је, ваљда, сад потпуно знана.
ЦАРИЦА: Донекле. Баш није сасвим поуздана,
јер Туњо је... сметен.
ГРДИЛО: Боље рећи... луда,
па сте према њему опрезра отуда;
Да л’ је Звездан луда?
ЋАРИЦА: Шта ти на ум пада!
ГРДИЛО: Ако није луда, зовните га тада.
Он последњи са мном на језеру беше
онда, кад сви срамну одлуку донеше
да побегну.
ЦАРИЦА: Звездан нека дође сместа!
(Дворанин понавља царичину наредбу, окренут у правцу одакле ће наћи Звездан.)
ГРДИЛО: Биће сведок мога искреног протеста.
ЦАРИЦА: Ако тако буде онда све се мења:
вероваћу сасвим, нема двоумљења. (Долази Звездан.)