4. сцена
ГРДИЛО, ДИВНА, ТУЊО
ГРДИЛО: (За себе.) Морам добро рнесто наћи овој справи.
(Гледа око себе.) Најбоље ће бити овде да се стави.
(Постави сат и гледа неколико тренутака како песак точи. Дивни.)
Доста је итих суза! Престани са плачерн!
Ја ћу алу својим да прободем мачем.
Знаш, чула си сама: бићеш моја жена.
Са лица ти зрачи радост нескривена.
ДИВНА: Одлази одавде. Нек ме ала здроби.
Ја нећу да ждвим крај тебе, у злоби.
ГРДИЛО: Не одлазим никуд. Ја те морам спасти.
А после ћу хити господар на власти.
Сломићу ти крила као гордој птици.
Твој лик ће да буде према мојој слици.
(Туњу.) Јавићеш ми песак кад источи доле.
Боље седи, ноге да те не заболе.
(Туњо седне и нетремице гледа у пешчани сат. Грдило иде ка дну - пред језеро.)
Зашто те још нема, гуштеру без репа!
Твој залогај слатки, царева кћи лепа,
већ те чека овде, брке да осладиш.
Изађи на мегдан. Шта ту ваздан радиш? (Туњу.)
Колико још има?
(Туњо мери и пошто је нем, показује - три прста.)
Још не пушташ гласа?
Ал знај овог пута да ти нема спаса.
Када је убијем, имаћу власт пуну -
доћи ћу на престо и добићу круну.
И тад, цар Грдило владаће над свима!
(Зафијуче ветар.) Шта је ово сада? Колико још има?
(Туњо показује - два и по прста.)
Ближи се час борбе. И време се квари -
не слути на добро. Али шта то мари:
моја храброст мора признање да истекне.
У одлучном часу зар да се поклекне?
(Зафијуче још јаче.) Колико још има? Зар два прста свега?!
(Дрхти му мач.) Ма ја се не бојим, јер немам због чега.
Главу сам, истина, ставио у торбу.
Ипак, морам храбро да издржим борбу.
(Опет зафијуче.) Ал ако погинем? Шта ми на ум пада!
Ала може сасвим да ме раскомада -
никад она није сита људског меса.
Боље да се склоним испред њеног беса,
јер могу ту лудост и главом да платим.
(Дивни.) Када мач наоштрим ја ћу да се вратим;
па на челик оштри кад се снага сложи,
настрадаће ала - тешко њеној кожи!
(Одлази трчећи; Туњо за њим. Дивна плаче.)