Први чин
V сцена
СВАДИША, ДОБРИША, БИБЕРЧЕ
СВАДИША: (Са завојем преко ока.) Дођи мало.
БИБЕРЧЕ: Претиш?
СВАДИША: Наравно да претим.
Због овога морам да ти се осветим.
(Показује на завој.)
БИБЕРЧЕ: Па зар сам те збиља лупио у око?
СВАДИША: Још како! За ово платићеш жестоко.
БИБЕРЧЕ: Извини, молим те!
СВАДИША: Ништа ти не вреди.
Молба те од овог неће да поштеди. (Прети песницом.)
ДОБРИША: Како тој изгледаш? Шта ти тај мач значи ?
СВАДИША: Кад је сам са собом онда се, јуначи.
БИБЕРЧЕ: Идем сад на мегдан да изађем, али
ДОБРИША: Шта ти то говориш? (Свадиши.)
Он се ваљда шали?
СВАДИША: Не шали се, само увећао меру:
изази на мегдан сигурно - гуштеру.
ДОБРИША: Је л истина? Реци да још једмом чујем.
БИБЕРЧЕ: Борићу се с алом.
ДОБРИША: То д не верујем.
СВАДИША: Зашто не верујеш? Видиш да је спреман.
Од његове снаге настрадаће неман.
Страшан је он јунак, уме да се туче.
Могао би алу за реп да повуче.
БИБЕРЧЕ: Само се ти ругај, не љутим се зато.
ДОБРИША: Како си уопште помислио на то?
Куд ала одједном на ум да ти падне?
БИБЕРЧЕ: Зато што смрт носи за девојке јадне.
(Добриша и Свадиша се у чуду погледају.)
Малопре сам причу слушао од деде
о аждаји страшној што девојке једе
и скоро из ока суза ми се оте.
Сваког дана оне страдају сироте
а никога нема ко ће да их брани.
Прошли су до сада већ толики дани -
сви ћуте и али своје кћери нуде.
Ја ћу да их браним па ма шта да буде!
СВАДИША: Ти ћеш да их браниш?! То ме на смех тера!
Мали си ко бибер, лакши си од пера.
Како да не можеш тога да се сетиш?
Ја мало; да дунем... (Пућне устима.)
... ти ћеш да одлетиш.
А али је само довољно да кине
па да те почисти. Кад порастеш, сине,
онда би некога могао и спасти.
Само, ти никада нећеш ни порасти.
ДОБРИША: Слушај, то сувише увредљиво звучи!
БИБЕРЧЕ: (Одмахне руком, Добриши.)
Пусти! Мојој мајци поздрав испоручи.
Реци јој, имолим те, да ми тешко пада
без поздрава њеног што одлазим сада.
ДОБРИША: Јави јој се.
БИБЕРЧЕ: Не смем. Одлазим што брже,
јер ме њене сузе могу да задрже.
ДОБРИША: Добро, рећи ћу јој.
БИБЕРЧЕ: Онда, остај здраво!
(Поздравља се.)
ДОБРИША: Срећно! Ал се плашим, да ти кажем право.
(Биберче се осмехне, одлази.)
СВАДИША: (Виче за њим.) Ти је место мене голицај за шапу!
Доведи је после живу - на канапу!
СВАДИША: (Са завојем преко ока.) Дођи мало.
БИБЕРЧЕ: Претиш?
СВАДИША: Наравно да претим.
Због овога морам да ти се осветим.
(Показује на завој.)
БИБЕРЧЕ: Па зар сам те збиља лупио у око?
СВАДИША: Још како! За ово платићеш жестоко.
БИБЕРЧЕ: Извини, молим те!
СВАДИША: Ништа ти не вреди.
Молба те од овог неће да поштеди. (Прети песницом.)
ДОБРИША: Како тој изгледаш? Шта ти тај мач значи ?
СВАДИША: Кад је сам са собом онда се, јуначи.
БИБЕРЧЕ: Идем сад на мегдан да изађем, али
ДОБРИША: Шта ти то говориш? (Свадиши.)
Он се ваљда шали?
СВАДИША: Не шали се, само увећао меру:
изази на мегдан сигурно - гуштеру.
ДОБРИША: Је л истина? Реци да још једмом чујем.
БИБЕРЧЕ: Борићу се с алом.
ДОБРИША: То д не верујем.
СВАДИША: Зашто не верујеш? Видиш да је спреман.
Од његове снаге настрадаће неман.
Страшан је он јунак, уме да се туче.
Могао би алу за реп да повуче.
БИБЕРЧЕ: Само се ти ругај, не љутим се зато.
ДОБРИША: Како си уопште помислио на то?
Куд ала одједном на ум да ти падне?
БИБЕРЧЕ: Зато што смрт носи за девојке јадне.
(Добриша и Свадиша се у чуду погледају.)
Малопре сам причу слушао од деде
о аждаји страшној што девојке једе
и скоро из ока суза ми се оте.
Сваког дана оне страдају сироте
а никога нема ко ће да их брани.
Прошли су до сада већ толики дани -
сви ћуте и али своје кћери нуде.
Ја ћу да их браним па ма шта да буде!
СВАДИША: Ти ћеш да их браниш?! То ме на смех тера!
Мали си ко бибер, лакши си од пера.
Како да не можеш тога да се сетиш?
Ја мало; да дунем... (Пућне устима.)
... ти ћеш да одлетиш.
А али је само довољно да кине
па да те почисти. Кад порастеш, сине,
онда би некога могао и спасти.
Само, ти никада нећеш ни порасти.
ДОБРИША: Слушај, то сувише увредљиво звучи!
БИБЕРЧЕ: (Одмахне руком, Добриши.)
Пусти! Мојој мајци поздрав испоручи.
Реци јој, имолим те, да ми тешко пада
без поздрава њеног што одлазим сада.
ДОБРИША: Јави јој се.
БИБЕРЧЕ: Не смем. Одлазим што брже,
јер ме њене сузе могу да задрже.
ДОБРИША: Добро, рећи ћу јој.
БИБЕРЧЕ: Онда, остај здраво!
(Поздравља се.)
ДОБРИША: Срећно! Ал се плашим, да ти кажем право.
(Биберче се осмехне, одлази.)
СВАДИША: (Виче за њим.) Ти је место мене голицај за шапу!
Доведи је после живу - на канапу!