Други чин
5. сцена
БИБЕРЧЕ, ДИВНА
БИБЕРЧЕ: (Долази, спази Дивну.)
Гле, то неко јеца! Шта вас на плач гони?
ДИВНА: Не питај ме. Што пре одавде се склони.
БИБЕРЧЕ: Да се склоним?! Зашто?
ДИВНА: Иди, још си дете.
Овде је опасно.
БИБЕРЧЕ: Што ви не идете?
ДИВНА: Мени нема спаса.
БИБЕРЧЕ: А ко вам то прети?
ДИВНА: Боље ме не питај. Ја морам умрети.
БИБЕРЧЕ: Говорите са мном као с другом знаним.
Ако помоћ треба - ја ћу да вас браним.
ДИВНА: Храбар си, ал, снага недостаје теби:
твоја помоћ мењ користила не би.
БИБЕРЧЕ: Кажите ми ипак шта вас тако плаши,
што сте сами, где су пријатељи ваши.
ДИВНА: У овом језеру живи ала клета -
јад за цело царство. Година је пета
како сваког дана по девојку иште
та свирепа неман, страшно чудовиште.
Ћуте јадни људи, обузети стравом.
Већ девојке многе платиле су главом.
И мени ће живот ускоро да свене:
сад се јавља ала а ред је на мене.
БИБЕРЧЕ: Ја њу баш и тражим.
ДИВНА: То још није било!
Приђи ближе. Главу стави ми на крило.
(Биберче клекне поред ње и стави јој главу на крило.)
Како се ти зовеш ?
БИБЕРЧЕ: Биберче.
ДИВНА: Гле, чуда!
Зато што си мали - сигурно отуда?
БИБЕРЧЕ: А ви тако?
ДИВНА: Дивна.
БИБЕРЧЕ: Ваш кум има дара:
дао вам је име што вам одговара.
(Зафијуче. Дивна се тргне.) Певајте!
ДИВНА: Не могу.
БИБЕРЧЕ: Ког се песма такне,
томе ће са срца одмах бол да лакне.
ДИВНА: (Бојажљиво почне да пева.)
Пред алом дрхти цео град.
Тешки се свили дани.
Наједном дође јунак млад
од але да нас брани. (Сева, фијуче ветар.)
Одлучно на њу тргну мач,
мада је много већа.
Тако заувек прође плач
и опет сину срећа...
(Уз севање и снажан звиждук ветра, појављује се ала. Дивна, која је примети, занеми од страха.)
БИБЕРЧЕ: Значи да исе јунак осветио али?
Шта је после биио? Због чега сте стали?
(Погледа Дивну. Види њено преплашено лице. Прати њен поглед и примети алу. Скочи, извуче мач, крене према њој. Дивна врисне.)
БИБЕРЧЕ: (Долази, спази Дивну.)
Гле, то неко јеца! Шта вас на плач гони?
ДИВНА: Не питај ме. Што пре одавде се склони.
БИБЕРЧЕ: Да се склоним?! Зашто?
ДИВНА: Иди, још си дете.
Овде је опасно.
БИБЕРЧЕ: Што ви не идете?
ДИВНА: Мени нема спаса.
БИБЕРЧЕ: А ко вам то прети?
ДИВНА: Боље ме не питај. Ја морам умрети.
БИБЕРЧЕ: Говорите са мном као с другом знаним.
Ако помоћ треба - ја ћу да вас браним.
ДИВНА: Храбар си, ал, снага недостаје теби:
твоја помоћ мењ користила не би.
БИБЕРЧЕ: Кажите ми ипак шта вас тако плаши,
што сте сами, где су пријатељи ваши.
ДИВНА: У овом језеру живи ала клета -
јад за цело царство. Година је пета
како сваког дана по девојку иште
та свирепа неман, страшно чудовиште.
Ћуте јадни људи, обузети стравом.
Већ девојке многе платиле су главом.
И мени ће живот ускоро да свене:
сад се јавља ала а ред је на мене.
БИБЕРЧЕ: Ја њу баш и тражим.
ДИВНА: То још није било!
Приђи ближе. Главу стави ми на крило.
(Биберче клекне поред ње и стави јој главу на крило.)
Како се ти зовеш ?
БИБЕРЧЕ: Биберче.
ДИВНА: Гле, чуда!
Зато што си мали - сигурно отуда?
БИБЕРЧЕ: А ви тако?
ДИВНА: Дивна.
БИБЕРЧЕ: Ваш кум има дара:
дао вам је име што вам одговара.
(Зафијуче. Дивна се тргне.) Певајте!
ДИВНА: Не могу.
БИБЕРЧЕ: Ког се песма такне,
томе ће са срца одмах бол да лакне.
ДИВНА: (Бојажљиво почне да пева.)
Пред алом дрхти цео град.
Тешки се свили дани.
Наједном дође јунак млад
од але да нас брани. (Сева, фијуче ветар.)
Одлучно на њу тргну мач,
мада је много већа.
Тако заувек прође плач
и опет сину срећа...
(Уз севање и снажан звиждук ветра, појављује се ала. Дивна, која је примети, занеми од страха.)
БИБЕРЧЕ: Значи да исе јунак осветио али?
Шта је после биио? Због чега сте стали?
(Погледа Дивну. Види њено преплашено лице. Прати њен поглед и примети алу. Скочи, извуче мач, крене према њој. Дивна врисне.)