VI сцена
МАЈКА, пређашњи
ЦАРИЦА: Опростите, молим. Можда ћете знати
пут до колибице, где станује мати
храброг Биберчета.
МАЈКА: Ох, за име свега!
Да немате какву поруку од њега?
ЦАРИЦА: Имам.
МАЈКА: Какву? Где је? Да л’ је доброг здравља?
ЦАРИЦА: Зато не брините. Својој мајци јавља
да ће јој највећу испунити жељу: венчаће се.
СВИ: Да.
МАЈКА: Шта???
ЦАРИЦА: У прву недељу.
Па и њу позива на велико славље.
МАЈКА: Ал он је још мали, слаб, његово здравље...
ЦАРИЦА: Е, кад је то било! То је прошлост давна.
Он је сада јунак да му нема равна.
(Показује руком. Страх и Кукавички се склоне.)
МАЈКА: Биберче! (Потрчи му у загрљај.) Биберче!
БИБЕРЧЕ: Заборави сузе.
Сад нам живот враћа оно што нам узе.
СВАДИША: Ово треба негде прославити!
ЦАРИЦА: Стани!
СВАДИША: Започнимо овде?
ЦАРИЦА: После - у дворани!
(Почиње песма и игра.)
ПРИПОВЕДАЧ:
И док тако овде ова славља трају,
ову нашу причу привели смо крају.
Сада је на вама да свако сам суди:
овуда су прошли разтичити људи;
и не само људи, већ и она мора,
она страшна ала, од сваког зла гора.
Да л’ је по заслузи свако своје стеко -
то препуштам вама. Можда мисли неко
да сам улепшао оне које волим?
Можда је и тако. Ал једно вас молим:
нека се на мене не наљути нико.
Други пут ћу боље. А за сад - толико.
ЦАРИЦА: Опростите, молим. Можда ћете знати
пут до колибице, где станује мати
храброг Биберчета.
МАЈКА: Ох, за име свега!
Да немате какву поруку од њега?
ЦАРИЦА: Имам.
МАЈКА: Какву? Где је? Да л’ је доброг здравља?
ЦАРИЦА: Зато не брините. Својој мајци јавља
да ће јој највећу испунити жељу: венчаће се.
СВИ: Да.
МАЈКА: Шта???
ЦАРИЦА: У прву недељу.
Па и њу позива на велико славље.
МАЈКА: Ал он је још мали, слаб, његово здравље...
ЦАРИЦА: Е, кад је то било! То је прошлост давна.
Он је сада јунак да му нема равна.
(Показује руком. Страх и Кукавички се склоне.)
МАЈКА: Биберче! (Потрчи му у загрљај.) Биберче!
БИБЕРЧЕ: Заборави сузе.
Сад нам живот враћа оно што нам узе.
СВАДИША: Ово треба негде прославити!
ЦАРИЦА: Стани!
СВАДИША: Започнимо овде?
ЦАРИЦА: После - у дворани!
(Почиње песма и игра.)
ПРИПОВЕДАЧ:
И док тако овде ова славља трају,
ову нашу причу привели смо крају.
Сада је на вама да свако сам суди:
овуда су прошли разтичити људи;
и не само људи, већ и она мора,
она страшна ала, од сваког зла гора.
Да л’ је по заслузи свако своје стеко -
то препуштам вама. Можда мисли неко
да сам улепшао оне које волим?
Можда је и тако. Ал једно вас молим:
нека се на мене не наљути нико.
Други пут ћу боље. А за сад - толико.