Први чин
VI сцена
ДОБРИША, СВАДИША
СВАДИША: (Скида завој са ока, који му више није потребан.)
Да нисам видео, веровао не би!
Он није паметан! Он није при себи!
ДОБРИША: Ћути!
СВАДИША: Па да ли то на паметног личи
да озбиљно схвати све што је у причи.
Вратиће се одмах. Та рну шала вреди!
ДОБРИША: Истунита прич можда је по среди.
И можда он сада иде правој онети.
СВАДИША: (Уозбиљи се, почеше се по темену.)
То ми није било ни на крај памети!
(Обојица забринуто посматрају у правцу куда је отишао Биберче.)
ПРИПОВЕДАЧ:
Глас по целом селу за тили час пуче:
»Пошао Биберче с алом да се туче!«
Од великог чуда крстиле се бабе
а старцима ноге дрхтале су слабе.
Мајци, у том часу, свако беше одан:
сви су је тешили. А деда Стогодан?
Сузе су му лиле као кишне капи:
»Јадна ли је глава кад памет излапи!« -
причао је себи увек из поћетка
и чупао браду - а већ бесеретка.
И тако су они осетљиви, меки,
плакали, дрхтали. Па ипак су неки
сачували храброст и присуство духа.
Мада је све дошло нагло, изнебуха,
одлучише брзо: нађимо га сместа!
У потеру пође, сигурно, њих - двеста.
И до првог мрака, баш дан када мину,
све су претражили, целу околину,
ал од Биберчета ни трага ни гласа
па се помирише да му нема спаса.
За то време он је одмакао друмом,
прошао кроз поље. Кад беше пред шумом,
застаде одједном, јер га немир таче:
»Да ли да се вратим? Знам, сад мама плаће.
Као да је видим. И ту сузу њену.
Да се вратим? Морам.« И већ се окрену,
али несто ноге као да му свеза:
»Чуј, ако се вратиш, умреће принцеза!«
Ова га мисао наједанпут трже.
Погледа на шуму и крену још брже.
Док је пролазио, животиње многе
од чуда, од страха скочише на ноге.
Лав претећи рикну: »Шта сад ово значи?«
Ал му један зечић одмах протумачи:
»То Биберче иде на двобој са алом!«
»Пустите га онда. Са таквом будалом
шалити се није« - прогунђа лав зеки
и опет задрема. Ипак се, понеки,
охрабрише мало па сидосе на пут.
Зечић, га, од миља, повуче за капут.
Веверица једна махнула му репом.
Шева га поздрави својом песмом лепом.
Медвед му понуди саће пуно меда.
Умиљата срна немо га погледа.
Детлић га поздрави куцкањем по кори.
Осмехом Биберче њима одговори
па опет, иурећи, поде своме циљу.
Зец га је пратио скоро целу миљу.
А за то се време у царству далеком
дешавало ово, као у сну неком
страшном: стазом, која на језеро води,
ишла је принцеза. Ако се догоди
да Биберче моида закасни, не стигне
а други се јунак не наде да дигне
свој мач на аждају? Ил’ од сваког мача
ако она буде вештија и јача? -
шта ће онда бити с јунацима нашим?
Не знам, видећемо. Помало се плашим.