Други чин
7. сцена
БИБЕРЧЕ, ДИВНА
ДИВНА: (Потрчи у сусрет Биберчету.) Биберче!
БИБЕРЧЕ: Дивна! (Загрле се.)
ДИВНА: Спасени смо! Цудно: до пре неког трена
нада ми је била сасвим изгубљена -
већ последње збогом од раајке сам чула
а сад ме одједном срећа обасула!
(Види како Биберче завија рањену руку.)
Да Ид је опасно?
БИБЕРЧЕ: Не, крв је већ стала.
Сада је све добро кад је мртва ала.
ДИВНА: Тражи мојој мајци што год ти је драго:
неће ти одбити ни највеће благо.
БИБЕРЧЕ: То што мени треба не може ми дати.
ДИВНА: А шта би ти хтео, може ли се знати?
БИБЕРЧЕ: Оставимо жеље, за то није згода.
Највише ме ваша радује слобода.
ДИВНА: Твоје храбро дело мора да се плати.
Хоћеш, можда, стрела да ти се позлати?
Или ћеш одело од тигрове коже?
Тражи све сто желиш. Све ми мајка може.
БИБЕРЧЕ: Имам једну жељу, коју носим дуго:
желим да порастем.
ДИВНА: Пожели што друго.
Знам, хтео би снагу за још веће ствари.
Та ће жеља сама да ти се оствари.
А сад узми нешто што ће да те сећа
на тренутак овај кад је дошла срећа.
БИБЕРЧЕ: Да, узећу.
ДИВНА: А шта?
БИБЕРЧЕ: Ништа осим рога. (Прилази али.)
ДИВНА: Узми нешто друго, шта имаш од тога.
БИБЕРЧЕ: Хвала.
ДИВНА: Узми нешто, само ради реда.
Чувај се!
БИБЕРЧЕ: Мртва је, више не уједа.
(Узима рог але.)
Ово ће ми бити успомена драга.
ДИВНА: Знаш ли у чему је била њена снага?
БИБЕРЧЕ: Ја мислим у срцу да јој снага лежи.
Сада ћу да видим. (Прилази али.)
ДИВНА: Не дирај је!... Бежи!
БИБЕРЧЕ: Још вас плаши?
ДИВНА: Баш ме твоја храброст диви.
Зар не мислиш да би могла да оживи?
БИБЕРЧЕ: Не брините. (Доноси срце але: велико, црно.)
ДИВНА: Не би веровао нико
да јој срце може бити оволико!
БИБЕРЧЕ: То је главни кривац за злочине клете.
Ви му пресудите.
(Даје Дивни срце - она устукне.) Шта је? Зар не смете?
ДИВНА: Ти му суди.
БИБЕРЧЕ: Добро, биће казна строга. (Срцу.)
чуј пресуду моју: за недела многа
што си починило над жртвама својим,
којима не могу броја да избројим,
и за друге грехе што на теби леже,
заслужујеш казну тежу од најтеже.
Да ти милост пружим - то ми није стало
јер ни ти за милост никад ниси знало,
већ си утерало свима страх у кости.
Зато ће те строла, за иказну, пробости.
(Дивни.) Одлучите сада да л’ пресуда вреди.
ДИВНА: Сувише је криво, нека се не штеди.
(Биберче ставља срце на стену, узима лук и стрелу и пробада га. Уз чудесан ефекат претвара се у младића.)
БИБЕРЧЕ: О, па то је она крила моју младост!
Чиме сам толиику заслужио радост?!
ДИВНА: Шта се збива?!
БИБЕРЧЕ: Свима слобода се рађа.
Што беше у ропству сад се ослобађа.
(Из језера изиазе девојке и играју око Биберчета и Дивне игру захвалности и радости.)
ДИВНА: Три звуци!... Та ђгра!... Светлост која зрачи!
Како може све то да се протумачи?
А дечак се онај у младића мења?!
Све је чудно! Дрхтим сва од узбуђења.
БИБЕРЧЕ: Све је тако лепо и ту нема чуда:
нашао сам младост па је то отуда.
ДИВНА: Младост?! Зашто вам је сада судба шаље?
БИБЕРЧЕ: Безмерно сам срећан - (не питајте даље)
ДИВНА: Безмерно сте... не знам, можда храбри... лепи.
Немам речи која може да поткрепи
овај чудни немир што осећам сада.
БИБЕРЧЕ: Проћи ће вас брзо.
ДИВНА: Бојим се - никада.
БИБЕРЧЕ: Пре него што одем хтео бих вам рећи:
ви сте главни узрок овој мојој срећи.
(Поклони се, поде.)
ДИВНА: Куда ћете?
БИБЕРЧЕ: Журим своме родном селу.
ДИВНА: Ви сте били храбри и јунак на делу.
Зашто не свратите најпре до мог дома?
БИБЕРЧЕ: На позиву хвала, журим се веома.
ДИВНА: Али... да вас види... знате... моја мати.
БИБЕРЧЕ: Журим. (Пође.)
ДИВНА: Желим увек да вас срећа прати.
БИБЕРЧЕ: (Застане, окрене се.) Дивна!
ДИВНА: Биберче!
БИБЕРЧЕ: Хтео бих... хтео бих нешто да вас молим:
растанак ћу тешко моћи да преболим.
Пођимо заједно у крај где су моји.
Нека нас од сада ништа не раздвоји.
(Дивна му пружа руке.)
Ваш пристанак снаге даје ми још веће.
Од свију радости ви сте круна среће.
ДИВНА: Биберче!
БИБЕРЧЕ: Дивна!
ДИВНА: Морам прво мајци ову вест да носим.
БИБЕРЧЕ: Поћи ћемо скупа, ја ћу да вас просим.
ДИВНА: А где вам је прстен?
БИБЕРЧЕ: Добиће га млада.
Идем да га што пре донесем из града.
ДИВНА: И ја ћу са вама.
БИБЕРЧЕ: Сам ћу стићи брже -
у трчању ноге мене боље држе.
Ви пођите кући. Нек вам мајка сазна
да је алу стигла заслужена казна,
да сте у животу, срећни... и све друго.
У граду се нећу задржати дуго.
(Брзо полази; враћа се.)
Скоро заборавих: где ћемо се наћи?
ДИВНА: Испред двора.
БИБЕРЧЕ: Двора?!..
ДИВНА: Да, ја ћу изаћи.
БИБЕРЧЕ: Шта ћете ви тамо?
ДИВНА: Зашто с толко жара?
Па мора на двору да је кћи владара.
БИБЕРЧЕ: Ви... царева кћерка?! Залуд радост многа!
ДИВНА: Како? Зар ме мање волите због тога?
БИБЕРЧЕ: Не, ни имало мање. Ал живим у страху
да вас мајка неће дати сиромаху.
ДИВНА: Не брините за то, јер је рекла мати
да ће ме за мога спасиоца дати.
БИБЕРЧЕ: Је ли то истина?
ДИВНА: Истина је права.
БИБЕРЧЕ: А кћи?
ДИВНА: Кћи се увек мајци покорава.
(Наслони главу на груди Бибцрчета.)
БИБЕРЧЕ: Сад у моме срцу опет сунце греје!
ДИВНА: Знате л’ где је дворац?
БИБЕРЧЕ: (Пресрећан.) Пронаћићу где је.
(Махне јој руком и одлази трчећи. Дивна му отпоздрави. Онда се нагло тргне, јер долазе Грдило и Туњо. Они опрезно долазе са исуканим мачевима. Спазе убијену алу. У том тренутку их Дивна уплаши, јер викне: »Ала!« Они од страха попадају. Дивна се смеје.)