Други чин
8. сцена
ГРДИЛО, ДИВНА, ТУЊО
ГРДИЛО: Ха, гуштару јадни свршио си своје.
Можда меки знаци живота постоје (Опрезно прилази.)
Ја сам ти се сасвим примакао близу,
па чак твоји зуби нека ме угризу.
Помакни се мало, зашто си се стегла?
Теби нема спаса, папке си отегла.
(Увери се да је мртва. Грдило и Туњо почну да је пробадају мачевима.)
ДИВНА: То твоје јунаштво сада мало значи:
кад је мртва може свак да се јуначи.
ГРДИЛО: Можда ти још не знаш да се хвалим с правом:
од мог мача она платила је; главом.
ДИВНА: (Засмеје се.) Зар да ти верујем крај своја два ока!
ГРДИЛО: Немој да верујеш, ја имам сведока.
(Покаже на Туња.)
ДИВНА: Ти се само шалиш?
ГРДИЛО: Истину ти кажем.
Ја ћу то царици лако да докажем.
(Откида главу але.)
Однећу јој најпре ову главу. Потом
заклећу се! пред њом чашћу и животом,
па ће веровати - а то ми је важно.
ДИВНА: Дознаће од мене да се кунеш лажно.
ГРДИЛО: (Хвата се за мач, претећи.)
Ти ћеш да јој кажеш?
ДИВНА: Наравно да хоћу.
А сем тога имаш још једну тешкоћу.
ГРДИЛО: За све је тешкоће моја рука јака.
ДИВНА: Позвала сам на двор правога јунака.
ГРДИЛО: Што се тога тиче немам шта да бринем:
том јунаку главу лако ћу да скинем.
ДИВНА: Јеси ли при себи?!
ГРДИЛО: Плашиш се? То вреди!
Љубав међу вама да није по среди?
ДИВНА: Да извршиш злочин зар си ти у стању?!
ГРДИЛО: Зашто не?
ДИВНА: (Потрчи.) Биберче!...
ГРДИЛО: (Ухвати је за руку.)
Ово прими к знању: мораш мајци рећи речи што ми годе,
иначе - твом драгом глава ће да оде.
ДИВНА: (Истргне се, потрчи.) Биберче!... Биберче!...
ГРДИЛО: (Стигне је, ухвати.)
Не вичи толико!
Њега нема овде - не чује те нико.
Зар не видиш срећу која ти се пружа
тиме што ћеш мене добити за мужа!
(Грохот његов меша се се плачем Дивне.)