МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ
Високо изнад земље, као котаричице о небо окачене, њишу се градске куле. У једној од њих дечак Ведран на птице, децу и облаке пажњу не обраћа. А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода. Ни птиче у златном јајету тако не живи! Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа?
Гледају га с тугом отац и мајка: на танком врату, као балончић на танушноме концу, њише се дечакова чудовишна глава. Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже:
— Дајте детету мед у млеку! — каже бака.
— На љуту бољку — љуту травку! — уверава их видар, а дечак равнодушно слеже раменима, у своју чаробну кутију зури, уши му као локвањи расту, а очи освојиле лице. Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже:
— Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења!
— Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка.
— Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија.
— Од мехура сапунице је тананији! Ако из куле изађе, први ће га ветар одувати као јесењи листак! — штите родитељи дечака. »Да ми за њега нађемо Цвет?«
— Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис. Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета?
Пође малишан даље. Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки... Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара!
— Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте!
Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток. Изашао дечак из камене шуме, али страни му и ливада и поток, чудне му и страшне птице и жбуње. Врежу купине никада није ни видео, а она се за лист његове ноге закачила, кожу му цепа као свилу, крв тече.
— Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост.
— Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече?
— Ко сте ви? — пита мајушна црна створења.
— Мрави! — кажу му. — Зар не видиш?
— Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли. Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка. Узалуд су га мравља деца молила да их поштеди! Узалуд су му нудила помоћ! »Коме би још такви могли да помогну?« — помисли дечак презриво, и не обазре се одлазећи. На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче. Али, умориле му се руке и ноге, жедан је: могао би поток да попије, а нигде ни човека, ни звери. Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде. Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише?
— Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода?
— Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?« — помисли дечак, кад се жбун, изненада, покрете и закорачи ка њему...
Узалуд је затим бежао. Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело. Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун. Прижмирише се гневне очи и дечак виде: нису то трњинице, већ купине црне као да су стигле са дна пакла.
»Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита:
— Куда си се упутио, момче?
Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води. Старац ће строго:
— Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме!
Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет.
— Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...
Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не досећа чиме је окајање завредио. Ој, како је страшно пењати се да скинеш губареве ларве. Али, не казује ником Ведран свој страх, па га полако и сам заборавља. Чини све што му кажу. Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни. А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља. Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава. Тако и трећа година прође. Једва да је и опазио дечак кад је прошла. Шапућу с њим брезе и травке, над његовим сном бди купина, поверава му кестен тајну Месечева Цвета. Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао.
Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни грабић, ни бреза. Али, како да се оцу и мајци као наказа врати, као патуљак век векује? Белим и стрмим путем пође дечак. Нежно га испрати шума, а купинова врежа рече:
— Ако ти затребамо, зови!
Дечак се само насмеја: ко је још биљке звао у помоћ? Закорачивши, угледа Ведран своју сенку и зачуди се: проширила му се рамена, смањила глава. Зарадова се дечак, потрча. А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор. Нађе се дечак на стени не већој од мараме, кад чу некакав писак, неки јаук. Погледа мало боље и виде: то мрави пиште и моле:
— Спаси нас, Ведране! Помози!
Не мислећи да је и сам у опасности дечак се саже и узе их у наручје, кад виде како се с друге стране понора усправља купинова врежа, прескаче преко понора, долази до дечакових ногу, и каже:
— Пожури, Ведране! Твоја се стена на власи косе држи!
С мравињаком у наручју дечак закорачи на врежу и пређе преко ње безбедно као преко моста. Ни милосрдна рука не би га нежније наставку пута предала. Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде.
— Упаднеш ли у невољу — зови нас! — рече мрављи вођа, а дечак се осмехну и да их не ожалости обећа да ће звати. Затим пође заборављајући и глад и жеђ, загледан у врх Сребрне Горе. Кад, изненада, чу како му иза леђа неко дашће. Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим. Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада? Вода стигла до колена. Не зауставља се. Већ му леденом руком појас стегла.
— Стани, водо! Шта хоћеш? — јаукну Ведран, али се вода с хиљаду малих уста кикоће, прети, подсећа:
— Јеси ли заборавио како си у очи извора труње бацао?
3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује:
— Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот.
А вода већ до браде дошла. Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе Мајке Вода, само нека се вода повуче. И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње! Оно, стално однекуд наилази као уклето. Никако лице извора да заблиста. Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче. Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати? Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна! Једва се некако сети мрава.
— Дођите, браћо! — позва их дечак у сну а када је отворио очи виде како четица мрава ножицама труње избацује, и пева:
Млада ће шума листати,
извора лице блистати,
хој—хој, хоја-хој ...
И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи. Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече:
— Верне пријатеље, момчићу, имаш! Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови. — Помилова га по глави Мајка Вода и дечак крете, а све му се чини да га невидљива крила носе. Како и не би? Велики талас подигао дечака на плећа, лети, на сам врх Сребрне Горе га спушта.
Занеме дечак од дивљења. Нежан и сребрн Месечев Цвет као џиновски љиљан пред њим право у небо расте, а стабљика му леска и трепери. Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао. Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет? Као да сам од себе бежи, окрете се и стаде трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда.
Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну. Из воде, као из огледала, растао је ка њему лик високог, прекрасног момка. Једва је могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече:
— Хвала ти, мали брате!
Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека. Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале.
Гледају га с тугом отац и мајка: на танком врату, као балончић на танушноме концу, њише се дечакова чудовишна глава. Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже:
— Дајте детету мед у млеку! — каже бака.
— На љуту бољку — љуту травку! — уверава их видар, а дечак равнодушно слеже раменима, у своју чаробну кутију зури, уши му као локвањи расту, а очи освојиле лице. Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже:
— Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења!
— Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка.
— Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија.
— Од мехура сапунице је тананији! Ако из куле изађе, први ће га ветар одувати као јесењи листак! — штите родитељи дечака. »Да ми за њега нађемо Цвет?«
— Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис. Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета?
Пође малишан даље. Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки... Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара!
— Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте!
Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток. Изашао дечак из камене шуме, али страни му и ливада и поток, чудне му и страшне птице и жбуње. Врежу купине никада није ни видео, а она се за лист његове ноге закачила, кожу му цепа као свилу, крв тече.
— Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост.
— Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече?
— Ко сте ви? — пита мајушна црна створења.
— Мрави! — кажу му. — Зар не видиш?
— Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли. Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка. Узалуд су га мравља деца молила да их поштеди! Узалуд су му нудила помоћ! »Коме би још такви могли да помогну?« — помисли дечак презриво, и не обазре се одлазећи. На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче. Али, умориле му се руке и ноге, жедан је: могао би поток да попије, а нигде ни човека, ни звери. Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде. Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише?
— Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода?
— Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?« — помисли дечак, кад се жбун, изненада, покрете и закорачи ка њему...
Узалуд је затим бежао. Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело. Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун. Прижмирише се гневне очи и дечак виде: нису то трњинице, већ купине црне као да су стигле са дна пакла.
»Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита:
— Куда си се упутио, момче?
Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води. Старац ће строго:
— Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме!
Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет.
— Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...
Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не досећа чиме је окајање завредио. Ој, како је страшно пењати се да скинеш губареве ларве. Али, не казује ником Ведран свој страх, па га полако и сам заборавља. Чини све што му кажу. Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни. А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља. Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава. Тако и трећа година прође. Једва да је и опазио дечак кад је прошла. Шапућу с њим брезе и травке, над његовим сном бди купина, поверава му кестен тајну Месечева Цвета. Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао.
Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни грабић, ни бреза. Али, како да се оцу и мајци као наказа врати, као патуљак век векује? Белим и стрмим путем пође дечак. Нежно га испрати шума, а купинова врежа рече:
— Ако ти затребамо, зови!
Дечак се само насмеја: ко је још биљке звао у помоћ? Закорачивши, угледа Ведран своју сенку и зачуди се: проширила му се рамена, смањила глава. Зарадова се дечак, потрча. А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор. Нађе се дечак на стени не већој од мараме, кад чу некакав писак, неки јаук. Погледа мало боље и виде: то мрави пиште и моле:
— Спаси нас, Ведране! Помози!
Не мислећи да је и сам у опасности дечак се саже и узе их у наручје, кад виде како се с друге стране понора усправља купинова врежа, прескаче преко понора, долази до дечакових ногу, и каже:
— Пожури, Ведране! Твоја се стена на власи косе држи!
С мравињаком у наручју дечак закорачи на врежу и пређе преко ње безбедно као преко моста. Ни милосрдна рука не би га нежније наставку пута предала. Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде.
— Упаднеш ли у невољу — зови нас! — рече мрављи вођа, а дечак се осмехну и да их не ожалости обећа да ће звати. Затим пође заборављајући и глад и жеђ, загледан у врх Сребрне Горе. Кад, изненада, чу како му иза леђа неко дашће. Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим. Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада? Вода стигла до колена. Не зауставља се. Већ му леденом руком појас стегла.
— Стани, водо! Шта хоћеш? — јаукну Ведран, али се вода с хиљаду малих уста кикоће, прети, подсећа:
— Јеси ли заборавио како си у очи извора труње бацао?
3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује:
— Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот.
А вода већ до браде дошла. Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе Мајке Вода, само нека се вода повуче. И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње! Оно, стално однекуд наилази као уклето. Никако лице извора да заблиста. Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче. Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати? Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна! Једва се некако сети мрава.
— Дођите, браћо! — позва их дечак у сну а када је отворио очи виде како четица мрава ножицама труње избацује, и пева:
Млада ће шума листати,
извора лице блистати,
хој—хој, хоја-хој ...
И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи. Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече:
— Верне пријатеље, момчићу, имаш! Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови. — Помилова га по глави Мајка Вода и дечак крете, а све му се чини да га невидљива крила носе. Како и не би? Велики талас подигао дечака на плећа, лети, на сам врх Сребрне Горе га спушта.
Занеме дечак од дивљења. Нежан и сребрн Месечев Цвет као џиновски љиљан пред њим право у небо расте, а стабљика му леска и трепери. Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао. Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет? Као да сам од себе бежи, окрете се и стаде трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда.
Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну. Из воде, као из огледала, растао је ка њему лик високог, прекрасног момка. Једва је могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече:
— Хвала ти, мали брате!
Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека. Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале.