III сцена
Пређашњи, без ДИВНЕ
СВИ: Ооо!
ЦАРИЦА: То је та ала крв што намје пила?
ГРДИЛО: То је та.
ЦАРИЦА: Страшна је!
СТРАХ: Грдило је сила!
(Царица одликујц Грдила. Аплауз)
ЦАРИЦА: Испричај нам сада како је ствар такла.
ГРДИЛО: И ја бих рекао Дивна што је рекла:
уморан сам.
ЦАРИЦА: Ево, мој витеже лепи:
узми златни пехар, вином се поткрепи.
(Слуга му пружа пехар. Грдило пије.)
Испд још једанпут.
ГРДИЛО: (Поново испија из пехара.) Ово ми баш годи!
ЦАРИЦА: Игра ће још баље да вас разоноди.
(Лупи рукама.) Од радости нека цео двор зазвечи.
ГРДИЛО: Да ли остајете и даље при речи?
ЦАРИЦА: Али, па да, инаравно, моја реч је јака:
врло радо примам за зета - јунака.
ГРДИЛО: Ох, мојој радости просто нема краја!
СТРАХ: А сада менует: ринге-ринге...
СВИ:...раја! (Музика свира. Почиње игра.)
И ПРИНЦЕЗА: (Кроз игру.) У грудима вашам храбро срце пламти.
И ДВОРАНИН: Талквога јунака цанство још не памти.
ИИ ПРИНЦЕЗА: Ваша слика биће на свакоме зиду.
ИИ ДВОРАНИН: Молио бих да ме имате у виду.
ИИИ ПРИНЦЕЗА: Чаробни сте!
ГРДИЛО: И ви!
ИИИ ПРИНЦЕЗА: Ма немојте рећи!
СТРАХ: Да 1 сте за преферанс? Будите нам трећи. (Крај игре. Аплауз.)
КУКАВИЧКИ: А сад чујмо!
ГРДИЛО: Боље причу до одложим.
ЦАРИЦА: Причај сада.
ГРДИЛО: Добро, морам да се сложим.
Овако је било: ја, Дивна и Туња
седимо, чекамо. Наједанпут муња
страшно севну, скоро ослепех од бљеска.
Да ли из језера, ил можда из песка,
то ће видех добро, појави се - ала!
Да сте тамо били, памет би вам стала.
Такво чудовиште још не виде нико:
на њој - седам глава!
СВИ: Седам?!
ГРДИЛО: Бас толико.
Из једне јој бије пламен - читав метар,
из друге завија ко лед хладан ветар,
из треће некакав отрован гас баца,
из четрврите главе језиком палаца...
СВИ: Из пете?
ГРДИЛО: Из пете... исто ветар дува,
а две преостале за резерву чува.
И сад, шта ће бити! Ми стојимо неми
а она се право на Дивну устреми.
Мене поче нешто на борбу да гони.
Брзо викнух Туњу принцезу да склони,
па истога часа рука ми мач трже.
Ала јурну к мени. Ја, што могох брже,
у страну се склоних, па скочих са бока.
Тад настаде борба језива, жестока.
Ту сам издржао њену претњу сваку:
она отров баца а ја - на нос шаку;
она ветром бије - ја га мачем сечем;
она ваттру сипа - мало се опечем,
ал ја је за узврат добро боцнем мачем.
Затим је прибегла једном средству јачем:
стала је на један повелики камен,
Утишала ветар, угасила пламен;
поче да ме гледа - сјале су јој очи
и мени, одједном, рука се укочи.
Хоћу да је макнем али не, не могу -
а она све ближе. Хтео бих бар ногу
да пружим - не иде. Већ прежалих главу.
Али тога часа прошушта кроз траву
змија.
СВИ: Змија?!
ГРДИЛО: Змија.
СТРАХ: Зар још и та беда?
ГРДИЛО: Ма, она ме спасла. Ала се, изгледа,
плаши змија, пошто - чим тај шушањ зачу -
одмах се окрену. И тад, моме мачу
час одлучни дође. Имао сам срећу.
Поскидам јој главе: прву другу, трећу...
(Изненада улази Биберче. Стражар покушава да га задржи.)
СВИ: Ооо!
ЦАРИЦА: То је та ала крв што намје пила?
ГРДИЛО: То је та.
ЦАРИЦА: Страшна је!
СТРАХ: Грдило је сила!
(Царица одликујц Грдила. Аплауз)
ЦАРИЦА: Испричај нам сада како је ствар такла.
ГРДИЛО: И ја бих рекао Дивна што је рекла:
уморан сам.
ЦАРИЦА: Ево, мој витеже лепи:
узми златни пехар, вином се поткрепи.
(Слуга му пружа пехар. Грдило пије.)
Испд још једанпут.
ГРДИЛО: (Поново испија из пехара.) Ово ми баш годи!
ЦАРИЦА: Игра ће још баље да вас разоноди.
(Лупи рукама.) Од радости нека цео двор зазвечи.
ГРДИЛО: Да ли остајете и даље при речи?
ЦАРИЦА: Али, па да, инаравно, моја реч је јака:
врло радо примам за зета - јунака.
ГРДИЛО: Ох, мојој радости просто нема краја!
СТРАХ: А сада менует: ринге-ринге...
СВИ:...раја! (Музика свира. Почиње игра.)
И ПРИНЦЕЗА: (Кроз игру.) У грудима вашам храбро срце пламти.
И ДВОРАНИН: Талквога јунака цанство још не памти.
ИИ ПРИНЦЕЗА: Ваша слика биће на свакоме зиду.
ИИ ДВОРАНИН: Молио бих да ме имате у виду.
ИИИ ПРИНЦЕЗА: Чаробни сте!
ГРДИЛО: И ви!
ИИИ ПРИНЦЕЗА: Ма немојте рећи!
СТРАХ: Да 1 сте за преферанс? Будите нам трећи. (Крај игре. Аплауз.)
КУКАВИЧКИ: А сад чујмо!
ГРДИЛО: Боље причу до одложим.
ЦАРИЦА: Причај сада.
ГРДИЛО: Добро, морам да се сложим.
Овако је било: ја, Дивна и Туња
седимо, чекамо. Наједанпут муња
страшно севну, скоро ослепех од бљеска.
Да ли из језера, ил можда из песка,
то ће видех добро, појави се - ала!
Да сте тамо били, памет би вам стала.
Такво чудовиште још не виде нико:
на њој - седам глава!
СВИ: Седам?!
ГРДИЛО: Бас толико.
Из једне јој бије пламен - читав метар,
из друге завија ко лед хладан ветар,
из треће некакав отрован гас баца,
из четрврите главе језиком палаца...
СВИ: Из пете?
ГРДИЛО: Из пете... исто ветар дува,
а две преостале за резерву чува.
И сад, шта ће бити! Ми стојимо неми
а она се право на Дивну устреми.
Мене поче нешто на борбу да гони.
Брзо викнух Туњу принцезу да склони,
па истога часа рука ми мач трже.
Ала јурну к мени. Ја, што могох брже,
у страну се склоних, па скочих са бока.
Тад настаде борба језива, жестока.
Ту сам издржао њену претњу сваку:
она отров баца а ја - на нос шаку;
она ветром бије - ја га мачем сечем;
она ваттру сипа - мало се опечем,
ал ја је за узврат добро боцнем мачем.
Затим је прибегла једном средству јачем:
стала је на један повелики камен,
Утишала ветар, угасила пламен;
поче да ме гледа - сјале су јој очи
и мени, одједном, рука се укочи.
Хоћу да је макнем али не, не могу -
а она све ближе. Хтео бих бар ногу
да пружим - не иде. Већ прежалих главу.
Али тога часа прошушта кроз траву
змија.
СВИ: Змија?!
ГРДИЛО: Змија.
СТРАХ: Зар још и та беда?
ГРДИЛО: Ма, она ме спасла. Ала се, изгледа,
плаши змија, пошто - чим тај шушањ зачу -
одмах се окрену. И тад, моме мачу
час одлучни дође. Имао сам срећу.
Поскидам јој главе: прву другу, трећу...
(Изненада улази Биберче. Стражар покушава да га задржи.)